Piše: Nemanja Milošević
Da li se sećate vremena u kom je slušanje radija bilo sasvim normalna, uobičajena i svakodnevna pojava? Početkom ovog veka, radio prijemnik bio je pravo informativno čudo, a vrlo brzo postao je i jedan od omiljenih izvora zabave.
I dugo se ta tradicija održala. Primat nad informativnim karakterom ovog medija brzo je preuzela muzika, a različite radio stanice bile su mesta sa kojih ste po prvi put mogli da čujete najnovije hitove. Pravile su se plej liste, birale su se najbolje pesme, a nezaobilazne su bile i čuvene želje, čestitke i pozdravi.
U vreme mog detinjstva, devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, radio je još uvek bio popularan. Još se sećam jutarnjeg programa sa radio-prijemnika ugrađenog u babin i dedin krevet marke „Džejms Bond“, kao i glasa Mikija Jevremovića koji se zajedno sa mirisom gulaša širio iz babine kuhinje. Čestitke za rođenje svakog od nas presnimavane su na kasete koje se i danas u nekom budžaku čuvaju, a vožnja automobilom bila je nezamisliva bez slušanja neke od lokalnih radio stanica.
Međutim, u jednom trenutku, sve se promenilo. Lokalne, a boga mi i one veće radio stanice polako su počele da se gase, informativni program ovog medija progutan je od strane internet portala, a doslovnom uništenju radijskih kuća, moram da primetim, doprinele su i one same.
U čemu je problem? Pa, na uhosluh svih slušalaca, čini se da radio stanice nisu uspele ni sa muzikom da se izbore. Uprkos tome što je informativa odavno pala u zapećak, radio se i dalje sluša u kolima, pa čak i u firmama, po kućama. Ali, već posle nekoliko dana, svaki slušalac dobija nervni slom kada ukapira da se sa gotovo svake radio stanice jedne te iste pesme u nedogled vrte u krug, stičući utisak da neko sa predumišljajem želi da mu ispere mozak!
Pitate se, verovatno, kako to? Evo, sad ću da vam objasnim. Već čitavu deceniju, pa možda i duže, pesme na radio stanicama (čast izuzecima) ne puštaju ljudi. Ljudska uloga ogleda se samo u sastavljanju plej liste, koja se automatski pušta u etar svakoga dana, gotovo bez ikakvog osveženja. A isto tako vrte se i vesti. Snimiš ujutru nekoliko vesti, pa pustiš da se vrti u krug.
Zašto? E to je posebno pitanje, sa vrlo jednostavnim odgovorom. Tako je jeftinije. Zbog mogućnosti nasnimavanja, brojne radio stanice smatraju da im radnici više nisu potrebni. I onda se isto tako čudom ne mogu načuditi lošem položaju jednog od najstarijih medija.
U tom čuđenju, naše kolege zaboravljaju jednu važnu stvar. Publika sve vidi i oseti kad je zapostavljena. Tačno zna kad se posao otaljava i kad joj nisi posvećen. Kao što je to slučaj u bilo kom drugom mediju, tako je i na radiju. Slušalac želi da se neko sa druge strane zvučnika potrudi za izbor svake pesme koju će da mu pusti, on želi da ga spiker zainteresuje za vest koju prenosi. Slušaoca veštačka inteligencija ne zanima i tu je stvar više nego jasna. A dok se i radio emiterima ne razbistri da su za potrebe svoje publike, a samim tim i svoj opstanak sami odgovorni, bojim se da ih više neće ni biti.
