Piše: Nemanja Milošević
Skoro sam pisao o silnim redovima u koje nas je uterala pandemija korona virusa, a sada i ovaj aktuelni rat. Govorio sam o redovima na benzinskim pumpama, u radnjama, pred šalterima, bankama. Pa, kako ne stigoh da kažem baš sve što sam naumio, biće da je red da nastavim…
Ovaj put, neću se doticati niti ekonomije, niti visoke politike. Samo ću preneti neka lična zapažanja, pre svega vezana za ponašanje našeg čoveka u trenucima kada je primoran da malo pričeka za nešto. A, po starom dobrom običaju, verovatno ću malo i skrenuti sa teme. No, dobro…
Pre svega, osvrnuću se na pitanje koje mi se često mota po glavi: “Da li naš čovek prezire ili, naprotiv, voli da čeka u redu?”.
Pitajući se, tako, nisam došao do željenog odgovora, ali sam došao do jednog interesantnog zaključka. Kao što sam ranije govorio da strah od nestašice stvara nestašicu, tako ću sada reći da strah od čekanja stvara redove.
Kako? Pa, lako, što bi rekao narod. Koliko puta ste čuli onu rečenicu: “Krenuću malo ranije, da zauzmem mesto u redu na vreme”? Kladim se – bezbroj! Ako bolje pogledamo, izgovarajući ove reči već unapred predviđamo postojanje gužve i redova. Bez ikakvog osnova. I naravno, ukoliko samo nekolicina nas pomisli i učini isto, u isto vreme, eto reda kao od šale. A, kako imamo običaj da to “kretanje malo ranije” shatimo preozbiljno, često dolazi do situacije koja je postala svakodnevica u banci koja se nalazi u prizemlju zgrade naše redakcije.
Tako, uprkos tome što banka radi od 9 sati, čitava četa starih, a boga mi i mladih, staje u stroj još pre 7. Taj stroj, ostaće u vrsti sve do nekih 11 časova, ali, nije to baš jedini problem. Najgore je to što u njemu ne vladaju red i disciplina. Kao da je komandir dao voljno, a možda čak i gore. Jer, kako vreme odmiče, nervoza raste, čime se srazmerno povećava i broj psovki i opaski, uglavnom vezanih za to ko je došao prvi. A, bojim se, ako se ovako nastavi, može da dođe i do fizičkog obračuna.
Međutim, ni međusobno “hvatanje za gušu” slučajnih čekača ne bi bilo problem, da se protokom vremena stroj u kom su bili poređani, gotovo redovno ne raspline čitavim hodnikom. U tom slučaju, ako si rešio da siđeš i zapališ jednu, ili da se popneš na neki viši sprat – “šlem na glavu i blokeje na laktove”, što bi rekao Nikša.
A, posebno je simptomatično to što u hodniku nakon pomenutih 11 časova više nema ni jednog jedinog čekača. Sve do kraja radnog vremena banke, negde popodne. I tako, mislim da ipak možemo da naslutimo odgovor na ono moje pitanje: izgleda da ipak volimo da čekamo, jer da nije tako – pa, ne bismo išli u banku (ili negde drugde) onda kad je najveća gužva! Nego, voli čovek da se raširi po čekaonici ili hodniku, pa sa narodom prozbori koju o “onima unutra što ne rade ništa, pa ljudi moraju da čekaju”. I sve to uz fizičku distancu od šest centimetara i sa zaštitnom maskom ispod brade. Isto kao i u čekaonicama naših domova zdravlja, gde se mahom odlazi zarad neobaveznog razgovora sa ostalim pacijentima i opanjkavanja lekara koji “prima preko reda, a mene će da uhvati pauza”.
A, kako ne bih pogazio svoju reč, napraviću opet malu digresiju. Kao što sam i obećao.
Nekako mi se čini da je svojevrsna bolest bezobzirnosti i nepoznavanja manira, koja je do sada bila karakteristična isključivo za mlađe naraštaje, ozbiljno zahvatila i stariju populaciju. Tako sve češće dolazimo u situaciju da starija gospođa u punoj snazi, koja očekuje da joj pridržiš vrata kada ulazi (što je sasvim u redu), bez razmišljanja ulazi u raspravu sa ljudima koji žele da propuste trudnicu preko reda. Iako u penziji, njeno vreme je dragoceno. Zar ne?
I, imao bih ja još štogod za reći, ali pošto sam već ispucao potreban broj karaktera – o tome ćemo neki drugi put!
