Piše: Nemanja Milošević
Dani za nama bili su posvećeni najmlađima. Gledao sam ovih dana klince koji su, isto kao i mi pre dvadeset i kusur godina, defilovali gradom odeveni u najrazličitije moguće maske. Prisetio sam se na trenutak svog detinjstva, ali te slike ipak nisu bile presudan podstrek za pisanje ovih redova.
Tek pre neko veče, listajući društvene mreže, probudile su se u meni uspomene na neko jednostavnije i, siguran sam, zdravije odrastanje. Ni primetio nisam činjenicu da sam sate i sate proveo gledajući isečke iz dečijih emisija i crtanih filmova koji su obeležili moje, pa i detinjstvo mnogih generacija pre mene.
Serije poput Metle bez drške, Šešira bez dna, Fazona i fora, kao i kvizovi poput onog sa klikerima i emisije kao što je bila Muzički tobogan bile su toliko prilagođene deci svih uzrasta, da mislim da je u današnje vreme tako nešto nepojmljivo. Ovi sadržaji su privlačili pažnju dece različitih afiniteta, praćeni su iz epizode u epizodu, a na neki način latentno su služili kao obrazovni i vaspitni program, negujući kulturu pristojnog govora, tolerancije i širenja znanja, pa makar i nepotrebnog.
Slično je bilo i sa crtanim filmovima, koji su bili pristojnog sadržaja, prilagođenog uzrastu, i možda najvažnije, sinhronizovani na srpski jezik.
Razmišljajući o tome, zapitao sam se – šta se u međuvremenu desilo sa dečijim televizijskim programom?
Na nacionalnoj televiziji, koliko sam primetio, produkcija dečijeg programa i dalje postoji. Međutim, nijedna emisija ili serija nisu postale toliko kultne da za njih znaju čak i odrasli. Primetio sam i da se jezik kvari. Kako bi se pridobila pažnja dece i mladih, u sadržajima njima namenjenim, čini mi se, previše se koristi ulični žargon. Ili, da tako kažem, žargon prilagođen pomodarnom svetu anglističkih pozajmljenica. Da bi na kraju, i posle svog podilaženja toj još i neizgrađenoj potkulturi, rezultat bio pravi debakl! Klinci se misle – vidi matoraca što hoće da ispadnu kul! A na kraju, ispadoše smešni.
Crtanih filmova na onim redovnim televizijskim kanalima više gotovo da i nema. Nema više onog programa za laku noć, niti jutarnjeg crtanog filma. Kažu da za to sada postoje specijalizovani kanali. Ali, domaćih televizijskih stanica koje ozbiljno rade na svom programu takođe više nema. Zato je tu gomila kanala sa nekim (sadržaja – budi bog s nama) crtanim filmovima, mahom na engleskom jeziku.
I sa jedne strane, to i nije toliko loše, deca danas do polaska u školu već solidno poznaju ovaj strani jezik. Nego, mene brine to što im maternji više nije jača strana. Kad im govoriš nešto na čistom srpskom, blenu u tebe k`o tele u šarena vrata. Ništa te ne razumeju, kao ni ti što ne razumeš njih dok ti nešto objašnjavaju engleskim skraćenicama.
A onda se pitamo gde smo zakazali. Pa, između ostalog, zakazala je i naša struka. Odavno je poznato da su mediji, a posebno televizija (još uvek, zamislite), jedan od najuticajnijih agenasa socijalizacije. Deca, zna se, od malih nogu upijaju ono što im se nudi na ekranu. No, kao što rekoh, na tom ekranu već duže vreme ne videh ništa pametno.
