U oktobru mesecu 1944. godine oslobođen je veliki broj mesta u Sremu i Vojvodini. Sredinom oktobra, tačnije 16. oktobra, oslobođen je Beočin i sva naseljena mesta u opštini. Na taj dan 1944. godine jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije pobednički su umarširale u Beočin, a građani opštine Beočin u znak zahvalnosti za darovanu slobodu, 16. oktobar proslavljaju kao Dan opštine. U danima koji dolaze Beočinci će obeležiti svoj praznik, a na nama je da se podsetimo života dva harodna heroja čije su životne sudbine, svaka na svoj način, vezane za ovo mesto. Prvi, Dimitije Lazarov Raša, rođen je u Čereviću, a tragično nastradao u Titovom Velesu u Makedoniji; drugi, Stevan Petrović Brile, rođen je u Stejanovcima, a herojski poginuo u blizini Beočina.
Dimitrije Lazarov Raša je rođen 8. aprila 1926. godine u Čereviću od oca Đoke i majke Mile. Odrasta kao sin jedinac, a posle završene osnovne škole, ostaje u selu i pomaže roditeljima u obrađivanju zemlje. Kao šesnaestogodišnjak, početkom 1942. godine, pridružio se Fruškogorskom partizanskom odredu čiji je komandant bio Marko Peričin Kamenjar. Odmah po dolasku u partizane primljen je u SKOJ, a krajem te godine i u KPJ. Iako veoma mlad Raša će ubrzo postati komandir čete i pokazati izuzetnu sposobnost u komandovanju i hrabrost u borbi sa neprijateljem. Od mnogih Rašinih herojstava izdvojiću samo dva.
Prilikom povlačenja nemačkih snaga iz Grčke i njihovog prebacivanja preko reke Save, Dimitrije je tokom noći upao u neprijateljsku kolonu i počeo da puca po njoj, a kad mu je ponestalo metaka, udarao ih je kundakom i usmrtio oko 30 Nemaca. U Slavoniji, dok su partizani na sremskom frontu držali mostobran Virovitica – Slatina, Raša je sa svojim saborcima uništio i oštetio 12 nemačkih tenkova na položaju kod mesta Čađavice. Tada je bio komandant brigade u Dvanaestom vojvođanskom korpusu.
Saznavši za Rašino poreklo ustaše su izvršile odmazdu na njegovim roditeljima. Posebno tragična je sudbina njegove majke Mile koja je doživela užasnu torturu. Nju je nakon mučenja u Potoranju zaklao ustaša Muharem Breko.
Iako mnogi misle da je Raša njegovo partizansko ime, to nije tačno. Kako, naročito u Vojvodini, mnoge porodice imaju „špicname“ tako je drugo ime za Lazarove bilo Rašini i tako su Dimitrija prozvali Raša.
Posle rata, imao je čin majora i bio komandant brigade Jugoslovenske narodne armije. Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima (ubistvo ili samoubistvo) 27. februara 1948. godine u Titovom Velesu, gde se nalazio na službi. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod drugog reda, Ordenom partizanske zvezde trećeg reda i Ordenom za hrabrost. Za narodnog heroja proglašen je 29. jula 1945. godine, proglašen je za narodnog heroja
Stevan Petrović Brile je rođen 17. novembra 1921. godine u Stejanovcima. Posle završene osnovne škole odlazi na izučavanje berberskog zanata. Kao berberin (otuda i nadimak „Brile“), radi u mnogim mestima u Sremu, kasnije i u Beogradu. Družeći se sa omladinom i radnicima prišao je radničkom pokretu. Član SKOJ-a je postao 1941. godine, a KPJ-a 1943. godine.
Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine, vraća se u rodno mesto. Zajedno sa ostalim članovima mesne skojevske organizacije radi na prikupljanju oružja i drugog materijala i organizovanju ustanka. U toku leta odlazi u Fruškogorski partizanski odred i odmah pokazuje svoj neustrašivi duh i hrabrost.
Zajedno sa Lazarom Markovićem Čađom, juna 1942. godine izveo je jedan neobičan poduhvat. U Velikim Radincima oni su ušli u autobus, koji je saobraćao između Grgurevaca i Sremske Mitrovice, napali vozača i nemačke oficire i prisilili ih da autobus voze na Frušku goru. Fruškogorski partizani su bili iznenađeni kada su Brile i Čađa sa zarobljenim Nemcima autobusom došli nadomak šume.
Kada je, u avgusta 1942. godine, na Fruškoj gori formirana prva diverzantska desetina, Brile je bio izabran za njenog političkog komesara. Prvih dana januara 1943. godine formirana je i specijalna diverzantska grupa od jedanaest boraca, za čijeg je političkog komesara ponovo izabran Brile. Jedna od značajnijih akcija ove grupe, bila je diverzija koju su, 14. februara 1943. godine, izvršili Brile i Milan Korica Kovač. U Vrdniku je radila električnu centrala koja je rudnik i okolinu snabdevala strujom. Tu se nalazio okupatorski garnizon sa oko 1.500 Nemaca i ustaša. Oko osam sati uveče neometano su prošli pored stražara i ušli u električnu centralu. U mašinarnicu su ubacili oksigenski bocu, a zatim defanzivnu bombu. Posle eksplozije, Nemci su bili iznenađeni i počeli su nasumice da pucaju. Brile i Kovač su iskoristili ovu situaciju, i gotovo neometano izašli iz električne centrale, koja je duži vremenski period bila onesposobljena.
U leto 1943. godine Brile, Čađa i još sedam partizana su upali u rumsku železničku stanicu, pobili svih dvanaest stražara i sedmoricu ustaša, a zatim demolirali i zapalili stanične uređaje. Na voz koji je ulazio u stanicu oni su tada osuli paljbu iz automata, a voz je umesto stajanja „pobegao“, produživši put. Ova akcija je bila izvedena u neposrednoj blizini kasarne, u kojoj je bilo oko 600 nemačkih vojnika.
Jedna od težih akcija, nažalost i poslednja, u kojoj je Brile učestvovao, bila je i miniranje pruge Petrovaradin – Beočin, kojom su često prolazili vozovi s nemačkim vojnicima. Posle dva neuspela pokušaja, Brile je 9. maja 1943. godine ponovo postavio minu na prugu kod Rakovca, i čekao voz u blizini pruge. Lokomotiva i dva vagona su prošla, a tek je treći vagon aktivirao Briletovu minu. Posle eksplozije, neprijatelj se brzo sredio, nastala je neravnopravna borba u kojoj ranjeni Brile nije imao šansi da pobedi. Smrtno ranjenog, nemački vojnici su ga izboli bajonetima i izgazili čizmama. Sutradan su ga mrtvog izložili u neposrednoj blizini fabrike cementa u Beočinu.
Za narodnog heroja proglašen je 22. decembra 1951. godine.
Ove priče o dva sna o slobodi često puta me navode da razmišljam o tome koju poslednju sliku, kadar, tren, čovek vidi u trenutku kada odlazi na onaj svet, kao i koji osećaj u srcu nosi u tom trenutku. Šta ostane u oku, a šta u srcu kada se oči zatvore, a srce prestane da kuca? Kažu smrt je bliša od košulje, a kada se radi o ratnom vremenu, ratnim (ne)prilikama onda je smrt nešto sasvim svakodnevno, čak i očekivano. Šta su poslednje poneli u oku, a šta u srcu ova dva mlada čoveka kojih se ovim tekstom sećamo i čijim se senima klanjamo? Šta je bilo u oku i srcu Dimitrija Lazarova Raše, a šta u oku i srcu Stevana Petrovića Brileta?
Verujem da su poslednje u Rašinom oku bile dve fotografije koje su visile na zidu sobe u kojoj je (samo)ubijen – Josipova i Josifova. Verujem da su mu u očima bili i Fruška gora, Dunav, rodni Čerević, majka… U njegovom srcu bila su 22 sunca koja su obeležila 22 godine njegovog života.
Verujem da su u oku Briletovom poslednja bila lica progonitelja, puna mržnje. Verujem da su mu u očima bili i krajevi s druge strane Fruške gore, njegovi rodni Stejanovci, majka… U njegovom srcu bila su 22 sunca koja su obeležila 22 godine njegovog života.
Kultura sećanja je veoma važna jer živimo dok nas ima u sećanjima drugih. I Raši i Briletu podignuti su spomenici – u Čereviću i u Beočinu. Jedno od najstarijih kulturno-umetničkih društava u Srbiji, beočinsko KUD „Brile“, nosi Briletovo ime. Čerevićko kulturno-umetničko društvo, dok je postojalo, nosilo je Rašino ime, a nekoliko godina organizovana je i manifestacija „Raši u pohode“. Beočinska omladinska radna brigada takođe je nosila ime ovog heroja – ORB „Heroj Raša“. U Beočinu i Čereviću danas postoje ulice sa njihovim imenima, a u Beočinu i ulica Heroja Brila.
Zbog svega što su ova dva heroja pokazala u kolektivnom sećanju srpskog naroda ova moraju imati svoje mesto.
Sekula Petrović
