U maglovito jutro, kad se prvi petlovi jave, dvorištem na obodu Mitrovice širi se miris komine šljive i dima. Tamo, pod improvizovanom nadstrešnicom, dva kuma, Goran Mihajlović i Saša Reves, već treći dan zaredom lože vatru ispod bakarnog kazana koji je specijalno za njih napravio poznati subotički majstor.
Prijatelji još iz ranog detinjstva, njih dvojica su se u ovom poslu prvi put okušali još pre deset godina i od tada svake jeseni svoje dvorište pretvore u malu “fabriku radosti”. Iako obojica žive užurbanim životom, kažu da ih ovaj sremački običaj podseća na detinjstvo, kada je svaka kuća u Sremu pekla rakiju.
Ove jeseni njihova „vesela mašina“ proradila je, baš kada joj je i vreme, krajem septembra. U kazan idu šljiva, kruška, jabuka, a možda će se, kažu, za kraj sezone zapeći i poneka tura dunjevače.
– Ispečemo nekoliko stotina litara i podelimo sve pošteno, kumovski, na pola. Sam proces pečenja rakije, bez pripreme, traje pet do šest dana. Za kvalitet najvažnija je dobra sirovina i higijena – kaže Goran, dodajući da se u njihovim porodicama rakija pravi već generacijama.
Njegove reči potvrđuje i kum Saša i evocira uspomene dok pažljivo dodaje drva ispod kazana.
– Sećam se kad sam bio mali, moji su pekli rakiju u starom dvorištu. Cela familija bi se okupila, a kazan bi radio i po tri dana. Taj miris dima i jabuka ne zaboravlja se nikad.
Do 2017. godine kumovi su iznajmljivali kazan, ali onda su odlučili da kupe sopstveni i tako steknu slobodu da peku kad god požele. Kazan od 160 litara daje im četiri do pet pečenja dnevno. Najčešće rade prepek i poluprepek, a njihove rakije na kraju obično imaju 45 procenata alkohola.
– Rakija ne voli da žuriš. Jabuka mora polako da se kuva, pa da pusti prvu kap. Onda se svi skupimo i pomirišemo – to je rakijski prvenac. On se obično odvaja i ne ulazi u “srce” rakije – objašnjava Goran.
– I kad zamiriše, znamo da smo dobro odradili posao – dodaje Saša.
Voće nabavljaju sa raznih strana, uglavnom iz fruškogorskih sela. Svaki dan proveravaju kako teče vrenje, mešaju masu i paze da ne prekisne.
– Jabuka mora da odstoji taman koliko treba. Kad prestane da „šapuće“, vreme je da se peče – objašnjava Saša.
Kad krene prvi mlaz, to je povod za pravu malu svečanost. Kako dan odmiče, atmosfera postaje vesela, a dvorište sve živahnije.
-Kod kumova se uvek peče najbolja rakija – dobacuje stariji komšija koji je došao da iskontroliše kako odmiče posao.
– Pa mora, kad radimo sve kako valja – u glas odgovaraju kumovi.
U poslu im pomažu i Sašini sinovci, Davor, Darko i Ivan, pa kazan radi bez prestanka, a kumovi prave planove za završetak pečenja.
– Onda ćemo napraviti malo slavlje, da probamo kako valja i da podelimo prijateljima, red je. Kumovska rakija je za sve dobre ljude, to nas drži na okupu – dodaje Goran.
Kad se poslednja tura ispeče, kumovi znaju da je još jedna sezona ostala iza njih. Sede uz kazan, gledaju kako se dim polako diže i nazdravljaju jedan drugom do sledeće jeseni, jer kod njih kazan nije samo za rakiju već i za dobro društvo i uspomene koje traju.
S. M.
