Ruma- Vremena se menjaju neverovatnom brzinom i ono što se pre samo koju deceniju podrazumevalo, danas je prava retkost. Tako i heklanje, kukičanje, kačkanje, kako god nazivali ovu lepu žensku veštinu još malo pa će postati zaboravljena veština. A možda i neće dokle god je pojedinaca koji iskaču iz šablona novog doba i uskaču pravo u šablone za heklanje. Dvadesettrogodišnja Teodora Vukobratović iz Rume je jedna od njih. Sa dvadeset se samovoljno počela zanimati za heklanje pa je danas i neobično videti ovu modernu devojku sa heklicom u ruci. A sve je počelo zahvaljujući novom trendu „preko bare“ i ju tjub snimcima.
-Sasvim slučajno sam naišla na video klip na ju tjubu gde su Amerikanci počeli da snimaju kako rade. Ali u to vreme nisi mogao naći više od stotinak snimaka, bez nekih detaljnih šablona i tehnika. Snimak jednog džemperka me je poneo i rekla sam sebi „ma ja ću to uraditi“. Uzela sam heklicu, bilo koju vunicu i krenula pa gde god da ode. Prvu heklicu sam našla kod bake i ujne, a prvu sam kupila u Rumi, kaže Teodora.
Danas je već izverzirana, a na početku govori da se sa heklicom i koncem patila punih godinu dana. I ne čudi jer je odmah krenula od najtežeg, a to su odevni predmeti, u odnosu na ravne miljee, šalove i slično. A tako je jer se uhvatila snimka sa izradom jednog džempera. Kasnije, kako je heklanje dobijalo na popularnosti u Americi, tako je bilo i sve više kvalitetnih instrukcija, ali i Teodorina ruka postajala je sigurnija. Sa tim i prva porudžbina.
-Koleginica iz Muzeja, naša Jelena etnolog mi je poručila šal. Nisam bila sigurna u to poverenje koje mi je dato. Bile smo zadovoljne i ona i ja i tada sam se malo ozbiljnije upustila u ovaj rad. Mami sam heklala neke trake, sebi rukavice bez prstiju, rupičaste džempere, sada radim ovu poslednju porudžbinu kardigan za prijateljicu. Sa mojim iskustvom mislim da mi efektivno treba nekih mesec dana da ga završim, dodaje Teodora.
Hekleraj je učila na interentu, ali su u pomoć priskočile baka i ujna, dobre savete dobijala je i od bakinih komšinica koje su nekada heklale kada se to podrazumevalo.a kako je ušla u tu priču, tako su se pojavljivali i novi šablni i načini kako da uči. Ono što su nekada bili ženski časopisi Bazar, Nada, Praktična žena, danas su mobilne aplikacije i internet sajtovi. Iskoči i po neka knjiga na koju je upute oni koji znaju čime se Teodora bavi.
-Po komšiliku se čulo da heklam, pa mi je jedna baka dala i knjigu sa šemama. Jedna koleginica mi je takođe donela šablone. Sada pomalo kako stičem sve veće iskustvo i po radu mogu da vidim kakav je šablon u pitanju. Sada mi fale neki detalji, kako staviti kragnu na majicu, kako nešto sastaviti, kako će nešto da padne. A verovali ili ne, za to je osim heklanja potrebno znati i malo matematike. U naizgked običnim stvarima se krije nauka, kaže Teodora.
Kaže isto ono što su govorile i bake, deblja heklica i deblji konac su lakši za rad, tanak konac i heklica su već daleko pipaviji, a ako se konac ne zategne kako treba, zabole i prsti.
-To je ta naša mlada generacija, volimo deblji konac i deblju iglu jer je lakše. A kod bake je sve išlo tankim koncem i tankom heklicom i uglavnom belo i bež. A danas se već radi u svim bojama. Pitanje je i kolika je vrednost, recimo jedne haljine heklane tankim koncem. Pa tako nešto zahteva nekoliko meseci rada, i onda dolazimo do pitanja koliko tako nešto vredi i da li može da se radi ako se ne voli, kaže Teodora Vukobratović.
Ovo nije posao na traci, svaki predmet je unikat, zahteva fokusiranost, smirenost, upornost i ljubav. Negde se kaže da su heklanje i štrikanje joga mozga, a isto tvdri i Teodora.
-Mene smiruje, opušta i mnogo mi znači što radim rukama. Unapređujem sebe, učim jedan jako lep zanat, vreme potrošim na kvalitetan način. Na internet idem da bih naučila nešto novo. Kad god sam pod stresom i kad sam najumornija, sat vremena heklanja me vraća u normalu. Verovatno i zato što dok heklam, fokusirana sam samo na to, nema drugih misli. I onda kad završim neki rad budem zaista srećna i zadovoljna, kaže Teodora.
Ova mlada devojka radi kao vodič u Zavičajnom muzeju u Rumi. Heklanje je njen hobi koji će možda prerasti i u neki posao. Sada ponešto naplati, kada dobije porudžbinu, nešto i pokloni, i za sada je to dodatni prihod. Za sebe kaže da je ušla u štos, ali i da je tek zagrebala površinu. Internet nudi svašta, ali ništa bez žive reči starijih dama koja su se heklanjem bavile od devojačkih dana, kada se to podrazumevalo.
-Baš sam stupila u kontakt sa jednom bakom koja je isheklala čitavu ikonu. Ono što mogu naučiti od nje, od moje bake, ujne i svih tih žena koje su heklale je neprocenjivo. Internet me jeste uveo u ovu priču, ali živu reč iskusnih žena ne može ništa da zameni, zaključuje Teodora.
