Piše: Nemanja Milošević
Za šta ja plaćam ovoliki račun? Mislim da ova rečenica zatreperi u moždanim vijugama svakog od nas dok u trenucima zasluženog odmora šaltamo televizijske kanale u potrazi za nekim iole kvalitetnim programom.
Bez obzira na to sa kim smo potpisali ugovor, ponuda i matrica odnosa sa korisnicima svih telekomunikacionih kompanija u našem pašaluku su manje-više isti. Kada je reč o kablovskoj ili onoj televiziji što ide preko telefonskog kabla, osim tradicionalnih kanala sa nacionalnom frekvencijom (čije programske šeme, izuzev nekoliko emisija, i nisu baš za pohvalu) tu su i brojni filmski kanali uz koje se opuštamo pred spavanje. Moram priznati da sam bio prilično zadovoljan izborom filmova kada sam prvi put u svoj dom uveo kablovsku televiziju. Međutim, već posle mesec dana listu filmova koji se nude na filmskim kanalima naučio sam napamet. I tako godinama, do dana današnjeg. Situacija je slična i sa naučno-obrazovnim i kulturnim programom, pa sam napamet već naučio i brojne emisije o Drugom svetskom ratu, vanzemaljcima, životinjama…
Kada mi je sve to dosadilo, rešio sam da se više posvetim slušanju radija. Ali, plej liste na radio stanicama naučio sam još brže. Za jedan jedini dan. Jedne te iste pesme u nedogled se vrte u krug. Dan mrmota iznova i iznova.
Što se mobilnog telefona tiče, do pre nekoliko godina više nisam uspevao da pohvatam koliko mi se minuta, megabajta, gigabajta ostalih bajtova nudi u raznoraznim paketima. Ukapirao sam samo da su paketi od ugovora do ugovora postajali sve skuplji.
A internet… To je tek posebna priča. Optički ili onaj običan, svaki je dobar i brz. U onim trenucima kad ga ima. Ali kako nije redak slučaj da konekcija naprosto “pukne” baš onda kada ti je najpotrebnija, brzina interneta i ne igra neku važnu ulogu u pružanju telekomunikacionih usluga. Evo, baš pri zaključenju ovog broja “Sremskih novina” iz nekog neobjašnjivog razloga ostadoh bez konekcije. Na sreću, zelena lampica na modemu zasijala je relativno brzo, ali, pitanje je šta bi se desilo da je internet nestao na 24 časa, što takođe može vrlo lako da se desi (odnosno, dešavalo se u više navrata).
Ipak, kako telekomunikacije slove za prilično uređenu oblast, svaka kompanija ima svoje kol centre, čijim operaterima možeš da se žališ do mile volje. Oni su uvek tu, da te saslušaju i najljubaznije ti objasne da, na primer, ne znaju zašto je “pukla” veza, ali da su sigurni da će usluga biti uspostavljena u najkraćem mogućem roku, jer “naši majstori su već na terenu”. Pa makar taj rok trajao i nekoliko dana.
Nego, da se vratim na sam početak. Ne mogu, a da se ne zapitam – Ko će i kome sve to da plati? Jer, ukoliko uredno plaćam uslugu, očekujem i da budem uslužen. Tako bi bar trebalo. Ali, putevi povrata novca za vreme prekida usluge su prilično čudnovati i birokratski zamršeni.
Međutim, putevi naplate usluga, pa čak i onih koje ne postoje, prilično su jednostavni. Tako vrlo lako može da se desi da, nakon raskida ugovora koji je istekao i urednog vraćanja opreme, dobiješ račun za naredni mesec. Pa čak i da ti se na vratima pojave izvršitelji, samo zato što je dokument o raskidu ugovora slučajno ostao zaboravljen u nekoj fioci.
Pričali mi ljudi. Ako su lagali mene, i ja lažem vas…
Sa druge strane, na računu odjednom može da ti se pojavi dug koji nikada nisi imao i čiju svrhu niko od operatera u kol centru ne ume da objasni. A ne možeš ni ti njima da objasniš da uredno čuvaš sve priznanice i da je postojanje bilo kakvog duga nemoguće i lako dokazivo.
Možeš samo da se žališ, ili da skratiš sebi muke i platiš nepruženu uslugu, kako bi izbegao birokratsku agoniju i eventualnu kamatu.
I tako sve dok te jednog dana ne pozove agent sa neverovatnom ponudom za produženje ugovora uz dodatne pogodnosti, ali bez upozorenja da ćeš nakon isteka promotivnog perioda, otvorenih usta i razrogačenih očiju, pasti na gluteus kada u poštanskom sandučetu pronađeš račun.
