Piše: Nemanja Milošević
Uskršnji praznici polako nam kucaju na vrata. A to, osim akcijske prodaje jaja, znači i da je narod pohrlio u prodavnice široke potrošnje – pre svega one jeftine sa igračkama i svim i svačim za kuću, ali i u tradicionalne „tržne centre“ koje „drže“ naša mnogoljudna braća sa Dalekog istoka.
Euforija je počela. Na sve strane čokoladne zeke i čokoladna jajca. Svi oni proizvodi kojima smo se radovali samo u trenucima kad ujka iz Nemačke dolazi na odmor sada su nam apsolutno dostupni. A, kao što rekoh, dostupne su nam i najraznovrsnije moguće igračke za decu svih uzrasta. Kupuje se na angro. Što više – to bolje. Rekao bi čovek da je današnje vreme postalo pravi raj za decu. Ali, ipak, čini mi se da nešto tu ne štima.
Uprkos silnim igračkama i slatkišima, već godinama nisam primetio iskrenu dečiju radost. Bar kada su u pitanju deca koju znam, izgleda mi kao da prilikom otvaranja prazničnih poklona više nema onog uzbuđenja u njihovim očima.
Zato sam stavio prst na čelo i shvatio – pa deca više ničeg nisu željna! Naravno, to ne znači da bi trebalo da budu, ali je činjenica da je nemoguće očekivati od deteta da se raduje stvarima koje su mu postale svakodnevica! I za sve to, krivi smo mi. Mi, odrasli, smo ti koji su uništili dečiju radost.
U vreme konzumerizma, koji se sa zapada nekako prelio i kod nas (mi po običaju usvojimo samo ono što ne valja), industrija igračaka, slatkiša, dečije garderobe i svega ostalog namenjenog mališanima postala je toliko raširena, da se najšira lepeza proizvoda dostupnih najrazličitijim slojevima društva može pronaći na svakom koraku. A mi, koji nismo mogli da imamo baš sve što poželimo, iskreno se radujući Uskrsu, Božiću, Novoj godini i rođendanu u nadi da ćemo baš tad dobiti omiljenu igračku, svoje komplekse počeli smo da lečimo na deci. Sve ono što roditelji i rodbina nisu mogli da priušte nama, sada (zajedno sa nama) mogu našim klincima, pa smo, valjda iz najbolje namere, počeli da obasipamo i svoju i tuđu decu nepreglednim gomilama poklona, bez ikakvog povoda i bez konkretne prilike za to.
A deca k`o deca, sve im brzo dosadi. Pogotovo kada sve imaju. Pa im tako bilo kakva igračka više ne predstavlja apsolutno ništa do još jednog komada plastike u moru sličnih, razbacanih po čitavoj dečijoj sobi.
Nešto slično desilo se i sa crtanim filmovima. Od našeg iščekivanja crtaća u 7 ujutru i 7 uveče, došli smo do deset dečijih TV kanala na kojima se po čitav dan vrte crtani filmovi, neretko upitnog kvaliteta. I kada dete povazdan vrti te kanale i blene u ekran, ne treba da čudi što su mu i oni dosadili.
Naravno, posledice su svima dobro poznate. Kad počne da vrišti i zanoveta, ne mo`š ga smiriti ako mu ne daš mobilni telefon. I još se pitaš zašto. Pa eto, upravo sam objasnio. Svet smo im učinili dosadnim, zaboravivši one stihove koje smo nekad učili u školi. „Sreća je lepa samo dok se čeka“, reče onomad Desanka. Biće da je bila u pravu. Šta vi mislite?
