Otac, stric, tetka sa tatine i deda sa mamine strane, Živanu Babajiću bili su u vrtlogu antifašističke borbe. Njegova sećanja na priče koje je slušao u detinjstvu obojena su najtamnijim bojama koje nemaju nikakve tragove svetlosti.
-Petar Laketić čije ime stoji na spomeniku u centru Maradika, žrtva je logora smrti u Jasenovcu, jednog od najozloglašenijih mučilišta. Bio je moj deda po majci, ja sam bio u Jasenovcu i video da tamo stoji njegovo ime, kao što stoji ovde u Maradiku, počinje priču Babajić, već na početku suzdržavajući suze u očima.
Živanov deda Petar odveden je prvo u Irig, preko Sremske Mitrovice, pa zatim u Jasenovac.
-U tom hrvatskom logoru ubili su mog dedu, nedužnog, mučki, u neljudskim mukama, kaže Živan Babajić.
Desetak godina imao je naš domaćin kada mu je otac pričao da ga je samo sreća spasila smrti u novosadskom dvorištu u koje su mađarski fašisti odvodili Srbe.
-Mom ocu pomogao je Nemac, on ga je izveo iz Novog Sada, odveo preko Dunava u Srem, a pošto nije mogao u vojsku jer je bio invalid, angažovali su ga da bude kurir, priseća se Babajić.
Otac nije bio jedini član porodice koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu, Živanova tetka bila je medicinska sestra, lečila i zbrinjavala borce.
-Ona je kasnije jedva ostvarila svoja boračka prava, pomogao je nekadašnji predsednik Skupštine Grada Beograda, Branko Pešić, a stric je stigao do Trsta i tamo preminuo, dok penziju nikad nije ostvario, nastavlja naš sagovornik.
Glavni put za Novi Sad iz Beograda nekada je vodio preko Maradika, i tu je Živanov deda držao kafanu, u koju su jednog dana, bez najave, upale ustaše.
-Uveče su pili u toj kafani, kad ujutru vod ustaša u novim uniformama, došao i postrojio nedužne ljude, Maradičane, i terali ih da pojedu kriglu soli, a nisu im dali kap vode da popiju, seća se Živan majčinih reči.
Oktobarsko slobođenje Maradičani su dočekali posle Beograda, zajedno sa Inđijom, kaže naš sagovornik.
-Vojska je samo prošla kroz Maradik, nije bilo borbi, ali pre toga su Nemci starosedeoci iz Inđije odlazili u konjskim zapregama, kroz Maradik prema Irigu, putem koji i danas postoji, na toj kaldrmi sam se igrao, i tu kolonu su bombardovali, gde su se ljudi povlačili, objašnjava Babajić, ističući da se to mesto i danas poznaje.
Tekovine antifašističke borbe, prema njegovim rečima danas se malo pominju i poštuju.
-Voleo bih da mladi ljudi više čitaju o ratovima koji su se vodili na prostoru bivše Jugoslavije, to su naši preci, roditelji, bake i deke, ne smemo zaboraviti njih i njihovu žrtvu, brišući suze kaže ovaj Maradičanin.
Svi ovi događaji zauvek su odredili i obeležili život porodice Babajić, antifašistička borba za njih nije bila samo društveni, već i lični događaj, koji je njihove najmilije odveo u nepovrat, a ostavio uspomene koje se prenose na sve generacije ove maradičke porodice.
Krigla soli u grlu ostala je da izjeda rane na srcima cele porodice, koje ni vetar slobode ne može da zaceli.
Mirjana Stupar
