Usled promena u administrativno-teritorijalnoj organizaciji i podeli Kraljevine Jugoslavije, došlo je 1933. do donošenja novog Zakona o Crvenom krstu pa je 19.8.1933. izvršena nova reorganizacija „Društva Crvenog krsta Kraljevine Jugoslavije“. Ukidaju se oblasni i stvaraju banovniski odbori, pa je od 1. januara 1934. na teritoriji Vojvodine delovao samo jedan, Dunavski banovnski odbor Društva Crvenog krsta. U njegov sastav su, pored Novosadskog oblasnog odbora tada ušli i delovi Beogradskog oblasnog odbora među kojima je i mitrovački koji iz „Mesnog“ prerasta u „Sreski“ kojem su podređeni „Opštinski odbori“ smešteni u selima.
Dr Božidar Lužanin, najdugoročniji predsednik
Na skupštini mitrovačkog odbora, održanoj polovinom januara 1933. dr Iliju Bajića je na mestu predsednika zamenio dr Božidar Lužanin, junak Velikog rata rodom iz Miokovaca kraj Čačka, koji je u Mitrovicu došao kao vojni lekar.
Kako je prilikom izbora naglasio Lužanin, glavni zadatak mitrovačkog Crvenog krsta bio je da se skupi što više članova, kako redovnih tako i potpomažućih od čije ljubavi prema misiji Crvenog krsta zavisi ostvarenje njegovih idela. Drugi zadatak koji je Lužanin stavio ispred sebe, svojih saradnika iz uprave, kao i članstva u odboru, jeste intenzivniji rad na popularizaciji Crvenog krsta, sa ciljem da njegovu ideju „što više u narodu raširimo i što dublje utisnemo u srca naših bližnjih bez bzira na veru i narodnost, jer smo verovali, a i sada još uvek verujemo da onaj, koji ima i koji nosi Crveni krst u srcu svome, taj ne može biti rđav čovek i ne može nikada zaboraviti svoje bližnje koji pate, stradaju, gladuju i oskudevaju.“ Kao „treću brigu“ Lužanin je istakao saradnju sa drugim sličnim društvima i pomoć „gradskoj sirotinji“, „siromašnim đacima“ i „nezaposlenim radnicima“. Ovi ciljevi biće na snazi sve do 1941. a u tom periodu, pored dr Lužanina koji će uz dr Iliju Bajića biti najdugovečniji čelnik mitrovačkog Crvenog krsta, na čelu odbora nalaziće se tokom 1937-1938 Jovan Udicki, dr Sava Šijak i Ljuba Kritovac.
Članstvo, aktivizam i problemi u radu…
Na početku 1933. u mitrovačkom odboru bilo je ukupno 149 redovnih i 8 pomažućih članova, a na njenom kraju godine taj broj porastao je na 233 redvovna i čak 265 pomažuća člana.
Ni tokom ’30-ih mitrovački Crveni krst nije uspeo da obezbedi svoje stalne prostorije, pa se tako nakon 1928. kada je završena gradnja „Sokolskog doma“, odbor smestio u prostorije ovog zdanja, da bi se nakon 1938. smestio u zasebnu kancelariju Zdravstvene stanice.
Svake godine, Mitrovčani su uredno obeležavali dane Crvenog krsta, „materinski dan“ i druge „crvenokrstaške“ praznike. Prilikom obeležavanja Dana Crvenog krsta 1934. upriličn je „svečani ophod u kojemu su pored građanstva učestvovala sva školska omladina, okićena značkama Crvenog krsta: osim toga, članovi odbora išli su po određenim reonima u gradu, od kuće do kuće i pozivali građane na upis u članstvo. Odziv i uspeh vidi se u prirastu članova.“ Iste godine priređena je i humanitarna čajanka „na kojoj je pored pozdravne reči predsednika g. dr Lužanina bila tačka pevanja i narodnih igara i nekoliko živih slika za proapgandu Crvenog krsta“.
Posebna pažnja posvećena je radu na selu, gde su veliki napori ulagani u organizovanje opštinskih odbora, a insistiralo se i na unapređenju rada Podmlatka. Zapravo, Podmladak je po svemu sudeći bio najaktavniji deo organizacije, budući da nije bilo škole u Srezu u kojoj nije postojao ogranak. U selima koja su bila veća ili se nalaze bliže Mitrovici, taj rad je bio izraženiji, dok je u udaljenim i malim selima bio znatno teži. Takav primer beležimo u Bešenovu, Bosutu, Šuljmu, dok je Podmladak u Laćarku bio organizovan do te mere da su „mlađani“ uspeli od svojih prihoda da kupe i „kino operater“.
Posebno teška godina u radu mitrovačkog odbora bila je 1937-38. Te godine u kojoj je, usled traganja za najboljim rešenjem, odbor vodilo čak tri predsednika (Udicki, Šijak i Kritovac) održano je nekoliko godišnjih skupština, uključujući i vanrednu. Radilo se „slabo“, a u jednom izveštaju poslatom upravi u Novi Sad, naročito se kritikuje nedostatak svesti kod opštinskih vlasti koje su „indiferentne i ne pokazuju ni volju ni smisao za ovaj humani rad. Na mnogobrojna akta koja je ovaj Sreski odbor upućivao svim opštinama u srezu, većina opštinskih uprava nije našla za potrebno ni da odgovori, a kamo li da osniva Odbor ili Povereništvo.
Ovaj je odbor uvek gotov da preduzme i nove korake da se dođe do uspeha, samo čeka direktivu za dalji rad od Banovinskog ili Glavnog odbora.“ Sam Banovinski odbor u Novom Sadu, zaključuje da je rad Mitrovčana u 1938. godini bio „nesređen“ i usled unutrašnjih turbulencija koje su tokom 1937. poremetile ritam rada, „usporen“ i „haotičan“ „Rad ovoga sreskog odbora u god. 1938. bio je nesređen nesistematski pošto se u toku goodine održalo dve skupštine tj. redovna i vanredna i tom prilikom je bilo i znatnih promena u odboru, naročito što se tiče najvažnijih funkcionera: uz to je i posle toga došlo do promena zbog premeštaja važnijih funkcionera kao državnih činovnika u druga mesta službovanja.
Arhiva je seljena i nesređena, mnogi predmeti su izgubljeni tako da se potrebni podaci nisu zbog toga mogli dati sasvim precizno. To je što se tiče Sreskog upravnog i nadzornog odbora. Sa Podmlatkom i odbroima i povereništvima u srezu stvar stoji još gore. Ovaj odbor nije ni do danas mogao da pribaviti od pomenutih potrebne podatke, iako je to mnogo puta urgirano i skretana pažnja tamošnjim funkcionerima koji su većinom školovani ljudi i državni činovnici, pa bi već i zbog toga morali da se snađu u tome radu. Ovaj Odbor nastojaće da te nedostatke izbegne, ili bar umanji u toku ove godine.“
U susret ratu…
„Usporeni“ rad koji je po svemu sudeći obeležio 1938. godinu, nastavljen je i u narednoj 1939. Opšta kriza u društvu, sve zategnutiji odnosi između Zagreba i zvaničnog Beograda, kao i sve komplikovanija spoljnopolitička situacija uslovljena dešavanjima u Čehoslovačkoj i opšti trend pada svetske ekonomije, ostavili su utisak i na rad mitrovačkog odbora Crvenog krsta koji je direktno zavisio kako od saradnje sa nosiocima gradskih vlasti, tako i od spremnosti šire javnosti da „crvenokrstaške“ ideje i ideale podrži.
Predsednik dr Lužanin smatrao je da je, posebno nakon napada Nemačke i SSSR-a na Poljsku nužno uložiti velike napore na unapređenju rada Crvenog krsta, posebno u domenu obuke za dobrovoljne bolničare i samarjane koji će, smatrao je, u koliko ratni plamen zahvati čitavu Evropu, biti potrebni i Jugoslaviji. „Poseban akcenat“, istikao je tako Lužanin, biće stavljen na „osnivanje bolničarskih tečajeva za građene i samarjnaskih tečajeva za učenike“. To je pitanje, smatra on, posebno važno, „kako bi se blagovremeno pripremio dovoljan kadar izučenih bolničara i bolničarki u današnje teško i nesigurno vereme kad avet rata može svakog časa da iskrsne. Iz istoga razloga, potrebno bi bilo nabaviti što više potrebnih maski i ostalog materijala za slučaj rata – koji kao što svaki od nas zna neće biti kao dosad, nego najnemilosrdnije i najbrutalnije vođen otrovnim gasovima i svim ‘modernim’ izumima za ubijanje ljudi i svega živog.“
Ističući da je taj materijal skup, Lužanin i u narednim godinama uporno poziva da se više radi na prikupljanju članarine, ali i na organizaciji javnih priredbi i drugih događaja na kojima se može dođi do sredstava. U isto vreme on poziva i da se nastavi sa redovnim aktivnostima jer „zadatak Crvenog krsta nije samo diktovan ratom i pripremama za odbranu od njega, nego on mora da deluje i u miru, brinući se za postradale, bedne i nevoljne.“
Već od kraja septembra, mitrovački odbor vrši upis za „školu dobrovoljnih bolniačra i bolničarki“ uredno održavajući tečajeve, ukazujući iznova na ratne okolnosti u kojima se našla Evropa. „Današnje prilike u svetu diktiraju svim rodoljubima, a naročito ženi, koja ostaje za vreme ratnih operacija u domu, da se pripremi za bolničarku, kako bi mogla biti od pomoći i zameniti one koji će biti na frontu.“
U 1940. održana su i 2 samarjanska tečaja, sa ukupno 95 polaznika. Tom prilikom osposobljeno je 79 bolničara, od čega 2 muška, čime se, smatralo se, radi na potpunom usklađivanju programa rada Crvenog krsta sa opštim stanjem u svetu zahvaćenom ratom, ali i sa unutarpolitičkim prilikama. Program rada u 1940. suštinski nije doneo ništa novo u odnosu na prethodne godine i bio je obeležen krizom, nemaštinom i strahom od mogućeg rata.
Gašenje odbora
Poslednja Godišnja skupština Sreskog odbora Društva Crvenog krsta Sremska Mitrovica u Kraljevini Jugoslaviji, održana je 9. 2. 1941. godine i tom prilikom ponovo je za predsednika izabran dr Božidar Lužanin.
Iznoseći predlog rada za 1941. Lužanin će ponovo istaći ratnu pretnju i neophodnost potpunog stavljanja Crvenog krsta na raspolaganje političkim i vojnim vlastima koje su već započele za različitim pripremama za moguću odbranu Jugoslavije.
U tom smislu, projektovan je i godišnji budžet čija jasno vidljiva uvećanja za putne troškove, propagandu, rad Podmlatka, odlazak u sela, nesumnjivo svedoče o tome da je odbor bio svestan okolnosti u kojima je sa jedne strane ograničen opštim teškim stanjem, a sa druge podstaknut potrebom da na isto odgovori sa maksimalnim naporom.
Ipak, brzi rat i raspad Kraljevine Jugoslavije, u čemu su učestvovali i pojedini članovi odbora, hrvatske nacionalnosti, nisu dali priliku mitrovačkom Crvenom krstu da se pokaže na delu. Njegov predsednik dr Božidar Lužanin napustio je Srem i iz straha od mogućeg progona od strana ustaškog režima, sklonio se u Smederevo, gde će poginuti u velikoj eksploziji u junu 1941. Jovan Udicki biće gonjen od ustaša u nekoliko navrata, dr Savu Šijaka ubiće ustaše u leto 1942. Svoj rad mitrovački Crveni krst nastaviće po okončanju rata, u novim, izmenjenim uslovima, ali ne bez podrške predratnih članova.
Od tada, do danas, Crveni krst u Sremskoj Mitrovici radi u kontinuitetu, bezrezervno ispunjavajući svoju plemenitu misiju pomoći ugroženima.
S. Lapčević
(Tekst je deo velikog istraživanja o radu mitrovačkog odbora Crvenog krsta za period 1887-1941.)
