Kada Sremci požele da pobegnu od gradske gužve, daleko ne moraju da idu. U svakom od njihovih gradova postoje oaze koje su više od mesta za šetnju, one su prostor susreta, sporta, druženja i predaha od svakodnevice. Od mirne hladovine Gradskog parka u Staroj Pazovi, preko živopisnog Savskog keja u Sremskoj Mitrovici, do jedinstvenog Borkovca u Rumi i legendarnih “Leja“ u Inđiji, ove lokacije postale su nezaobilazne tačke za sve generacije.
Omiljeno mesto za šetnju, odmor i relaksaciju u Staroj Pazovi je Gradski park. Nalazi se u centru ovog malog grada, u Karađorđevoj ulici, oivičen Domom zdravlja, Osnovnom školom “Heroj Janko Čmelik“, Pozorišnom salom i ulicom Adama Vereša. Manje-više je ostao nepromenjen od 1948. godine kada je otvoren, mada je bilo i velikih zahvata u dubini ove zelene oaze, pre oko pola veka. Na glavnom ulazu u park od 1949. godine nalazi se spomenik narodnom heroju Janku Čmeliku, vajarsko delo akademskog umetnika Stevana Bodnarova.
Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Park je bio ograđen, postojali su čuvari parka, poput današnjih komunalnih redara u većim gradovima. Oni su vodili računa o higijeni ove gradske površine i o javnom redu u koji je spadala i zabrana vožnje velikim biciklima, samo je mališanima bilo dozvoljeno da kroz Park voze bicikliće i trotinete (u to vreme – drvene). Tada, kao i sada, održavanje Gradskog parka bilo je u nadležnosti JKP “Čistoća”.
Pazovčani pamte da je sedamdesetih godina u dubini Parka, na površini na kojoj su deceniju kasnije izgrađene dve velike stambene zgrade, bio postavljen veliki bazen. To je izuzetno obradovalo naročito mlađu populaciju, ali je radost trajala jedva dve sezone, jer bazen nije imao dobro rešeno prečišćavanje i menjanje vode.
U novije vreme ponovo je bilo pokušaja da se Park barem delimično ogradi, ali su lanci i stubići, korišćeni u tu svrhu, u kratkom roku nestajali. Betonirano je nekoliko novih staza, postavljene su sprave za teretanu na otvorenom, pre dve godine napravljeno je novo dečje igralište. Kada god je lepo vreme igralište je posećeno, klupe u parku su pune. Redovno su tu Staropazovčani koji stanuju u obližnjim zgradama, kažu da im je Park kao veliko dvorište. Često se ovde sreću i građani iz drugih mesta, koji dolaze u administrativni centar Opštine različitim poslovima.
-Lepo je ovde u hladovini i zelenilu sesti na klupu i uživati u prirodi ovog parka – primećuje Dušan Mandić iz Nove Pazove.
On smatra da Novoj Pazovi mnogo nedostaje ovako jedna zelena oaza i nada se da će se naći prostor za sličnu zelenu površinu i u ovom velikom mestu.
Gradski park posebno oživi kada mališani iz obližnje Predškolske ustanove “Poletarac” u njemu prigodnim piredbama obeležavaju Nedelju deteta i slične važne praznike. Poseban utisak ostavlja defile učesnika Međunarodnog dečjeg festivala “Vidovdanski susreti“ koji kreće iz Gradskog parka, a za Svetski dan muzike, toplog junskog dana, park se pokazao kao zanimljiv prostor za ovu i slične letnje manifestacije.
Savski kej – više od šetališta
Savski kej u Sremskoj Mitrovici jedno je od najpopularnijih mesta za uživanje i rekreaciju u ovom gradu. Sa uređenim stazama, klupama i pogledom na reku, predstavlja prostor koji ljudi svakodnevno koriste, bilo za laganu šetnju, trčanje ili druženje.
-Rođen sam u Sremskoj Mitrovici i oduvek sam vezan za reku. Kao klinac obožavao sam plažu, a sa godinama mogu slobodno da kažem da je Savski kej postao jedno od meni lično najdražih i najlepših mesta u našem gradu. Svakog dana, posle posla, prošetam pored Save, to mi je postala navika i neka vrsta terapije. Nije mi važno doba godine, jer svako ima svoje čari. Zimi kej ima poseban mir, leti je pun života, ali nikad preglasan. Često dolazim sa suprugom ili prijateljima da prošetam, a vikendom sve češće kejom vozim bicikli. Čini mi se da poslednjih godina postaje sve popularnije mesto. Vidim da sve više ljudi trči, vozi rolere ili jednostavno šeta sa decom. Mada, oduvek je privlačio kej moje sugrađane. Ima nešto posebno u tome kad si pored reke i slušaš je kako protiče, kao da sve brige na trenutak nestanu – rekao je mitrovčanin Dragan Stojaković.
Kako je dodao, mišljenja je da malo koji grad u Srbiji ima ovakvo mesto uz reku, lepo uređen kej u neposrednoj blizini centra grada.
-Po meni i kej je jedan od simbola grada i prijatelje koji nisu iz Mitrovice i okoline uvek sam posle obilazaka nekih znamenitosti, kao što su na primer iskopine, dovodio ovde. Dok šetamo imam običaj da ispričam i neke informacije o mostu koji obavezno završi i na fotografijama. Kej treba da čuvamo, jer je to nešto što svi koristimo. Meni lično znači više nego bilo koji kafić ili park – reči su Dragana.
Pored savskog keja jedno od omiljenih mesta Mitrovčana za šetnju i rekreaciju je i Spomen groblje, koje uprkos nazivu, predstavlja pravu prirodnu oazu u centru grada. Ovaj prostor, osim kulturno-istorijskog značaja, Mitrovčanima pruža utočište od užurbane svakodnevice, a između ostalog, jedno je od nezaobilaznih mesta koja građani najvećeg sremskog grada prikazuju i svojim gostima.
Priroda na korak od kuće
Borkovac u Rumi je jedinstveno šetalište i izletište, takoreći šuma u gradu kakva se retko može videti u drugim gradovima u unutrašnjosti. Nema potrebe posebno naglašavati koliko koraka je šuma izbrojala. Borkovačka šuma je površine oko 30 hektara sa nekoliko kilometara uređenih pešačkih staza.
Kako se glavna trasa naslanja na Orlovićevu ulicu, a sa druge strane na jezero Borkovac, od centra grada do jezera kroz šumu se može iskombinovati šetnja duga sedam-osam kilometara, pa i više. I to sve dobro obeleženim i održavanim i osvetljenim stazama, pa je bezbedno šetati i noću. I ne samo to, na nekoliko lokacija postavljene su i česme, tu je i trim staza i mobilijar za vežbanje na otvorenom u zelenilu. Zato Borkovac privlači sve generacije i fele, šetače, rekreativce i profesionalne sportiste. Od nedavno je tu i uređen sportski teren, gradski bazen, ugostiteljski sadržaji, a Borkovac u svako doba godine i svako doba dana pun ljudi.
-Živim u Orlovićevoj ulici i Borkovac mi je relativno blizu. Ovde su me dovodili i kad sam bila mala, a sada često ovde šetam sa društvom, ponekad dolazim i na trčanje. Staze su osvetljene i kada je lepo vreme možemo da šetamo i kad padne mrak. Ovde u redovne šetnje dolaze i moji roditelji i generalno ne znam da li ima Rumljana koji ne dolaze, bilo da šetaju, treniraju ili samo uživaju. Borkovac je na putu za bazen pa je ovo savršena ruta. Nekada idemo peške, nekada dođemo gradskim prevozom, pa se vratimo hodajući, u svakom slučaju ima različitih opcija da se boravi ovde – kaže sedamnaestogodišnja Dunja Paunović iz Rume.
Mesto koje povezuje generacije
Na pešačkoj stazi, u popularnim inđijskim “Lejama” u predvečerje lepog letnjeg dana zatekli smo Draganu Mladenović Vinčić, nekadašnju šampionku atletike, ali i danas jednog od najredovnijih posetilaca ovog inđijskog mesta.
-Trčanje nije samo deo mog života, ono ga je oblikovalo. Kao bivša članica državne reprezentacije, godine sam provela trenirajući i takmičeći se na najvišem nivou. Staze širom Evrope bile su moje svakodnevno okruženje, ali u srcu sam oduvek čuvala jedno posebno mesto, “Leje” – kaže Dragana.
Ovu uspešnu Inđinčanku pitali smo kako “Leje” izgledaju u očima profesionalca.
-Kao aktivna sportistkinja, uvek sam tragala za mestima koja inspirišu, oslobađaju i podižu performans. “Leje” je za mene bila mnogo više od lokalne staze, bila je ventil, beg, ali i poligon za ozbiljne pripreme. Njena mešavina prirodnog ambijenta i blage konfiguracije terena nudila je savršene uslove za dugačke trke, regeneraciju i mentalnu pripremu – tvrdi atletičarka.
Naša sagovornica tvrdi da je u “Lejama” naučila da osluškuje ritam svog tela, van štoperice i bez publike. Među drvećem, pod zvukom sopstvenog daha i koraka, pronalazila je fokus, ističe Vinčić- Mladenović. Nakon duge, profesionalne karijere, Dragana je i dalje verna ovom sportsko-rekreativnom kompleksu u Inđiji.
-Danas, godinama nakon profesionalne karijere, vratila sam se “Lejama”, ne više kao reprezentativka, već kao rekreativka, supruga, majka i žena koja zna koliko je važno pronaći prostor za sebe. “Leje” su ostale isto mesto, ali moj odnos prema njima se promenio. Sada ih doživljavam kao utočište, kao dnevnu dozu slobode u ubrzanom ritmu života – navodi sagovornica.
“Leje” su mesto koje povezuje generacije, tu trče deca, tinejdžeri, odrasli i veterani. Tu se ne meri vreme, već upornost. To je staza na kojoj ljudi grade zdravlje, snagu, i zajedništvo.
-Ne moraš biti reprezentativac da bi trčao na “Lejama”. Dovoljno je da imaš želju da učiniš nešto dobro za sebe. I bilo da trčiš, šetaš, voziš bicikl ili jednostavno dišeš punim plućima, “Leje” su tu. Za tebe, za mene, za sve nas – poručuje bivša šampionka.
Novi projekat rekonstrukcije Sportsko rekreativnog centra “Leje” nedavno su prezentovali predtavnici lokalne samouprave. Prostor će biti dograđen i uređen, staze sa tartan podlogom, što će uz već postojeću infrastukturu postati omiljeno mesto za rekreaciju mlađih i starijih Inđinčana.
ESN
