Teški fizički poslovi, kopanje temelja, izlivanje ploče, unošenje kukuruza, ručno košenje livada, uređivanje javne, zajedničke, površine i slični poslovi lakše i brže se urade u društvu raspoloženih prijatelja, komšija ili rođaka. To su mobe, koje su nekada bile češće ali ni danas nisu sasvim zamrle.
Među stanovicima novih zgrada na obodu Stare Pazove u zajedničkom parkiću nalazimo Milana Nestorovića u „Acinom kućerku“, drvenoj senici, koju su komšije napravile za svog sugrađanina, Acu, osobu sa invaliditetom.
-Učestvovali smo i pomagali svi po malo, nas desetak. Neko je doneo više materijala, neko je više radio. Ali uglavnom, od drvenih burića, paleta, letava i drugog priručnog materijala napravili smo prostor u kojem se okupljamo i sedimo, pijemo kafu, hladovina je a može se ovde i po kiši – priča Milan.
Priseća se da se u njegovom kraju, na Baniji, išlo na mobe kada se kosilo.
-Domaćin okrene prasence, kupi piće i livada bude začas pokošena. Bilo je tu po dvadesetak ljudi. Danas toga ima mnogo manje, drugačije je, ali i dalje se pomažemo – kaže Milan.
Savremeni način života presudno je uticao na promenu običaja, primećuju mlađi stanovnici ovog kraja. Obaveze na poslu ne dozvoljavaju mnogo angažovanja na mobama, pogotovo kada nije sigurno da li će vikend biti slobodan, primećuju komšije Nikola Ugarković i Branko Aleksić. Kada god mogu odazivaju se na mobe.
-Vrlo rado pomažem prijateljima i rođacima, bio sam na mobama kada se grade kuće, kopali smo temelje, izlivali ploču, bilo nas je od deset do dvadeset. Svi su nešto radili, neko okreće jagnje, neko meša beton, svako je nešto znao – priča Nikola i dodaje da:
-Oni kojima pomogneš uvek se odazovu kada tebi treba.
To potvrđuje i Branko, koji se profesionalno bavi molerskim poslom. Često učestvuje na mobama.
-Skoro smo rušili kuću u Belegišu i čistili da bi se napravio temelj za montažnu kuću. Kumu sam pomogao. Nedavno sam sa starijim bratom i još trojicom uradio čoveku fasadu od 70, 80 kvadrata za dva sata. Neki majstor bi to radio duže i mnogo naplatio, mi nismo imali nikakvu obavezu ali smo želeli i pomogli čoveku. Pomoći će i on nama ako bude trebalo – kaže Branko.
Na primedbu da je na mobama jednako važna atmosfera koliko i rad i da su ponekad, možda, mobe skuplje nego angažovanje profesionalaca, Nikola zaključuje:
-Ne radi se o tome da li je skuplje, radi se o tome da je kvalitetnije urađeno.
Dođi u nedelju, beremo!
U fruškogorskim selima šidske opštine berbe voća i grožđa nekada su bile povod za okupljanje i druženje, ali ujedno i način da se sačuvaju uzajamnost, podrška, i osećaj pripadnosti meštana. Berbe su se ovde organizovale po starom dobrom običaju – komšijski, srcem i bez računice.
-Između redova vinove loze i pod krošnjama zrelog voća u sezoni je gotovo svakodnevno moglo da se čuje: „Dođi u nedelju, beremo!“ Za zajedništvo nije trebalo mnogo – samo dobra volja i topla reč. Nije se postavljalo pitanje ko šta dobija, jer se znalo da će se jedan dan biti kod jednih, drugi dan kod nekoga drugog. Ako se sezona produžila trebalo je mnogo ruku, i to nikome nije padalo teško. Radilo se, smejalo, pevalo ponekad, a uveče se sedelo i zajedno večeralo. Danas je sve drugačije, stariji više ne mogu da rade, stigle su ih godine i bolest, dok su mlađi nezainteresovani za bila šta što nije telefon – sa setom u glasu priča jedan od meštana Molovina.
Dejan Bobalj iz Bikić Dola kaže da se danas mobe ogranizuju uglavnom kada se beru veće količine voća, tada komšije priteknu u pomoć.
-Vremena su se definitivno promenila, pa su i mobe bile aktuelnije u nekim ranijim godinama. Recimo, ja pamtim da su se pre kuće zidale i vinogradi brali isključivo samo na mobu, ali danas to više nije slučaj, ljudi uglavnom moraju da plaćaju radnike. Verujem da je razlog tome što svi imaju više obaveza, odnosno manje vremena nego što je to bilo slučaj nekada. U mom domaćinstvu uglavnom beremo manje količine voća koje nosimo na šidsku pijacu, tako da nemamo puno posla i uspevamo sve to da odradimo sami – kaže Dejan Bobalj iz Bikić Dola.
Manje selo, više mobe
Na mobu se ne dolazi samo kada komšija zida kuću ili štalu. Na mobu se može uraditi mnogo toga, ako postoji ideja i dobra volja. Meštani pojedinih iriških sela na ovakav način rade poslove koji doprinose opštem boljitku. Nedavno smo zabeležili i slučaj da su meštani Rivice, Šatrinaca i Dobrodola uzeli stvar u svoje ruke i sami uredili atarske puteve u svojim selima pred početak većih radova u polju. To je i bila prilika da se stariji podsete, a mlađi nauče šta znači raditi bez naknade za opšte dobro.
-Mi se u Rivici već neko vreme okupljamo kako bismo sređivali atarske puteve. Svako istera šta ima od mehanizacije i krene u posao. Mi mlađi znamo za to kako su naši roditelji i dede ispomagali jedni druge, a sada bar na ovakav način izađemo i pomognemo kad zatreba. To nisu stvari koje se naplaćuju, a svima koriste. Zato i ne čudi što se na veliku rivičku mobu odazove čak tridesetak poljoprivrednika iz sela – kaže mladi Igor Smiljanić iz Rivice.
U malim selima moba još živi. Svakako daleko manje nego ranije, zbog užurbanog života, zaposlenosti van sela, ali ipak komšije se ispomažu čak i kad ih niko ne pozove. Janika Takač iz Šatrinaca kaže da je pre tri decenije imao samo jednog majstora na zidanju kuće, dok su ostali bili pomagači iz sela.
-Ima toga još, mada mnogo manje nego pre, ali opet nije moba skroz nestala. Prošle godine kad mi je rođak bio u bolnici, svi smo išli da odradimo njegov posao na njivi. Ne pomaže se samo kad se nešto zida, već i kad ima posla oko zemlje. Još uvek u selu zastanemo pitamo da li treba pomoć kad vidimo da neko nešto radi i svima nam se to vrati, kad mi imamo posla. I ne samo to, evo skoro su se meštani ovde u Šatrincima i Dobrodolu skupili i uredili atarske puteve – kaže Janika Takač.
Celo naselje na mobu
A koliki je značaj mobe, najbolje mogu posvedočiti oni koji su nekada, pre šest i kusur decenija bili mladi. Primera radi, razgovarajući sa ljudima u Bloku B u Sremskoj Mitrovici, saznajemo da je skoro čitavo naselje, danas najveće u gradu, nastalo na mobi.
-Šezdesetih godina, mladi ljudi su ovde dolazili iz Bosne u potrazi za boljim životom. Imali smo svi po dvadesetak godina i nikog svog ovde. Počinjali smo od nule. I kamen po kamen, ciglu po ciglu, svi sagradismo kuće – zajedno. Uvek smo pomagali jedni drugima, celog veka. Kada nekome stignu kukuruzi, drva, ugalj, ceo komšiluk je dolazio sa korpama, kolicima i lopatama. Ovde su komšije kao rod rođeni – priča grupa penzionera u ulici 1. novembra.
Sa druge strane, mlađa generacija u istoj ulici ističe da je spremna da pomogne svojim komšijama, međutim, vremena su se promenila. Sve je manje drva i uglja, a kuće se više gotovo i ne zidaju. Nema više ni stoke u oborima i kokošinjcima, pa tako nema ni nabavke kukuruza. Samim tim, nema ni potrebe za pomoći koja, u nedostatku bilo kakvih radova, više nikome nije ni potrebna.
Rad iz ljubavi, pesma iz duše
Slično je nekad bilo i u Inđiji. Takoreći celu kuću uz pomoć prijatelja sagradio je Slobodan Kalinić, a najviše ljudi u njegovom dvorištu bilo je kada se izlivala ploča.
-Zvao sam 15, a došlo je 40 komšija i prijatelja. Tako smo i uštedeli novac, i lepo se družili. Nekad je tako bilo, dođu svi koji te poznaju – priseća se Kalinić, napominjući da su to bila zlatna vremena.
Poslovi su se delili u skladu sa sposobnostima i godinama, s obzirom na to da je bilo i mlađih i starijih na mobi.
-Majstori su bili posebno, oni na mobu ne rade, a fizički poslovi pomoći njima delili su se ravnopravno, priča naš sagovornik, naglasivši da je bilo dovoljno da komšije vide otvorenu kapiju da dođu u pomoć, šta god se radilo.
Kalinić je imao i poljoprivrednog zemljišta, gde se takođe okupljala moba.
-Kad se ubacivao kukuruz, opet su dolazile komšije, čerupali pilići takođe, sve uz pesmu i šalu – nostalgičan je Kalinić.
Mlađe generacije tvrde da moba nije u potpunosti izumrla. Bojan Kalinić iz Inđije održava tu vrstu saradnje sa svojim prijateljima i danas.
-Pre nekoliko dana sam pomagao drugu da se preseli u drugi stan, i za to ne očekujem nikakvu protivuslugu, želeo sam da mu pomognem – kaže ovaj mladić iz Inđije.
Mobe su nas učile da je zajedništvo najveća snaga, u vreme kada nije bilo mobilnih telefona i društvenih mreža, ljudi su negovali solidarnost i otvorenog srca pomagali jedni drugima, pa onda sve začinili pesmom i druženjem, a kako kaže naš sagovornik sa početka inđijskog dela priče, i gajbom piva, gotovo obavezno.
E.S.N.
