Piše: Nemanja Milošević
Cvećare i parfimerije pune su namenske robe ovih dana. Bogati cvetni aranžmani uveliko su našli svoje mesto u brojnim izlozima, a mitrovačke ulice naprosto vrve od bezbroj trgovaca na improvizovanim tezgama.
Stigao je vesnik proleća. Osmi mart. Odnosno, Međunarodni dan žena. To znači da će se mnogi pripadnici muškog pola setiti da trebaju nešto da kupe svojim ženama, majkama, babama, koleginicama, drugaricama… I, u principu – to je to! Isto kao što su i žene svesne da će taj dan jedva poneti sa sobom sve poklone koji su im uručeni.
Zato, ovaj put neću govoriti o Klari Cetkin i drugim izlizanim pričama o ženskoj borbi za ravnopravnost u svim sferama društvenog života. „Pažnju ne treba pružati samo za 8. mart, nego svaki dan“, „Žene nemaju jednaka prava kao muškarci“, „Nije poenta u poklonima, nego u pažnji i poštovanju“… Sve te fraze, takođe su se odavno izlizale, a ovih dana ćemo ih se, vala, naslušati.
To da žene i muškarci još uvek, u globalu govoreći, nemaju ravnopravan društveni položaj, više je nego jasno. I zato smatram da je potrebno obrazložiti da li su odskora nametnute društvene norme vezane za rodnu ravnopravnost išta suštinski promenile. Bez praznih floskula.
Evo, meni je, u poslednjih nekoliko godina, pažnju privukao Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji forsira upotrebu rodno senzitivnog jezika. S tim u vezi, nešto nisam primetio da neka vojnikinja ima čin generala, niti da koordinira vojnim operacijama. Uopšte, nisam primetio ni da je neki veći broj žena dostigao poziciju rukovoditeljke višeg ranga, osim pojedinih izuzetaka, koji samo potvrđuju pravilo. Posebno ukoliko su u pitanju pozicije na kojima se donose važne odluke.
Čak i ukoliko bi se neka žena našla na visokoj političkoj ili drugoj upravljačkoj funkciji, u sumnju se dovodi njena autonomija u odlučivanju. Njihova društvena moć, čini mi se, više je fiktivna i služi pukom ispunjavanju forme. Uprkos tome što, ukoliko je na takvoj funkciji, žena ima ista primanja kao i muškarac na istom položaju. Samo, nije sve ni u novcu, kao što se to nekad mislilo…
Jednaka novčana primanja za obavljanje istog posla bez obzira na pol (ili rod?) odavno su postala normalnost, ali nešto mi izgleda da se od toga dalje nismo makli. Decenijama. Iako smo tokom istih tih decenija svakodnevno slušali o, zamislite, dolasku demokratije i jednakih prava za sve. Međutim, da su i te priče prazne, opet najbolje pokazuje sfera rada.
Zato vas pitam, šta mislite, da li će poslodavac bez razmišljanja zaposliti izuzetnu mladu stručnjakinju, ukoliko još uvek nije rađala, ali planira da zasnuje porodicu u skorije vreme? Pa, i ona će jednog dana otići na trudničko bolovanje. Ili, koliko će poslodavaca tolerisati odsustvo sa posla te stručnjakinje (ili najobičnije radnice, svejedno) zbog bolesti malog deteta?
A postoji i nešto još gore. Koliko će suprug te stručnjakinje biti spreman da na sebe preuzme deo kućnih obaveza, kako bi ona mogla da se posveti svom napredovanju u sferi rada? Naravno, ovde ne govorim o karijeristkinjama (karijeristi su ista fela, bez obzira na pol ili rod), govorim o običnim ženama koje imaju težnju da budu dobre u poslu kojim se bave.
Ne znam da li ste primetili, ali i ovde imamo jedan začarani krug. Krug manjka podrške i suštinskog razumevanja problema, kao i krug poštovanja rupičastog zakona, koji više podseća na kućne firange postavljene umesto pozorišne zavese. Zato, kada govorite o 8. martu i kada se setite da treba nešto da kupite ili dobijete, razmislite prvo o svemu ovome što upravo rekoh. I žene, i muškarci, pa i svi ostali.
