Vrdnik-Često se može čuti da ime određuje čoveka, a u slučaju Zvonka Šarića to može biti i pravilo. Rođeni Vrdničanin, Zvonko Šarić ima 85 godina i skoro četiri decenije je jedini koji sme i može da se popne na zvona manastira Ravanica. Već četiri decenije ovaj čovek je zadužen za to da ravanička zvona rade kao švajcarski sat, s obzirom na to da je sredinom osamdesetih počeo da ih održava i tako je i danas. Po struci je mašinac, i kao takav radio je u rudnicima širom bivše nam zemlje, između ostalog u Boru, ali i u vrdničkom RGP-u. Nakon povratka sa terenskog rada koji je trajao godinama, u Vrdniku je pored redovnog posla dobio još jedno zaduženje, a to je servisiranje šest zvona na vrhu Ravanice.
-Sredinom osmdesetih godina supruga i ja smo na neki način dežurali u manastiru kada tadašnji iguman nije bio tu. Mi smo dočekivali i sprovodili goste, na neki način se našli manastiru da sve bude u redu kada nastojnici nisu tu. Iz tog dežuranja, a znajući da sam radnik mašinske struke, došao je predlog koji sam prihvatio, a to je da popravljam manastirska zvona. To je bilo pre 40 godina, danas imam 85 i penjaću se na tu visinu dokle god me zdravlje služi, a za sad me služi, kaže vitalni deda Zvonko.
Prihvatanje ovog posla došlo je, kako kaže, spontano, prvenstveno jer je radnik mašinske struke pa mu je materija poznata, ali i zato jer se ne plaši visine. Nekada dok se zvonilo ručno pomoću kanapa, Zvonku je bilo daleko lakše, što nije bio slučaj sa onima koji zvone. Danas kada su zvona elektrificirana, zvoni se na dugme, ali zbog većeg broja komponenti, Zvonkov posao se iskomplikovao. Ipak, kako je majstor svog zanata, ni to nije problem.
-Volonterski sam se prihvatio ovog posla, zanat imam, a dopalo mi se posebno jer se ne plašim visine. Popravke podrazumevaju podmazivanje, popravljanje konopaca, danas je malo komplikovanije zbog elektrike, mada to su i dalje ista zvona. Do sada sam najviše posla imao oko podmazivanja i menjanja klatna. Često postavljam i mreže za zaštitu od golubova, a penjao sam se i iznad na sam krst. Mora da se pazi, ali ne sme čovek ničeg da se plaši, dodaje Zvonko.
Kaže da je strah najveći čovekov neprijatelj i dodaje da se sa jedankom hrabrošću spuštao u rudarska okna nekoliko stotina metara pod zemlju kao i što se penje na veće visine.
-Da me sad pitate, ne bih vam znao reći koliko puta sam bio gore. Osećaj je prelep na toj visini. Kad otvorim prozore pogled je neverovatan i zaista nadahnjuje. Ja sam više nego ponosan na taj zadatak koji mi je poveren. I danas sa 85 godina to radim, jer ni danas nema onih koji bi se penjali do kraja. Kucam u drvo, ne znam dokle ću, ali gore idem dokle god budem mogao, kaže Zvonko.
Zvonkovi četinari kao deca
Ali nisu samo ravanička zvona osobenost ovog vitalnog Vrdnicanina. Vrlo je verovatno da kada osetite prijatan miris četinara u Vrdniku da je to Zvonkovih ruku delo. Do sada je širom svog naselja, ali i dalje, posadio preko 200 sadnica najčešće četinara. A najzanimljivije je to da iz same šišarke vadi seme, formira rasadu i tek onda sadnicu spremnu za zemlju.
-Ovde je u pitanju obrnut proces učenja. Moj sin u Južnoj africi se bavi hortikulturom i od njega sam naučio čitav proces. A sadnja drveća je tako prirodna stvar, posebno za mene koji sam rođen i odrastao ovde u šumi i zelenilu. Drveće je sastavni deo mog bića i samo sam nastavio proces. A osećaj kad svojim rukama zasadite drvo i gledate kako ono raste, kao što rastu vaša deca, ne može rečima da se opiše, kaže Zvonko.
Nekada je od semenke iz šišarke, preko rasade, do sadnje u zemlju potrebno da prođe i tri do četiri godine. Seme se vadi na jesen, najčešće kada šišarke otpadaju, nakon klijanja se neguje rasada uz mnogo ljubavi i strpljenja i tek tada sadnica ide u zemlju i to najoptimalnije od decembra do februara kada je drveće u mirovanju.
-Osećaj kad svojim rukama od semena stvorite život i kada vidite drveće koje je naraslo 15 do 20 metara, osećaj da sam dao zajednici vazduh i zelenilo bez potrebe da mi iko zahvaljuje je najvažniji, jer ja to radim od srca, zaključuje Zvonko.
Ovaj prirodnjak nije se zaustavio na tome. Kao strastveni fotograf zabeležio je slike vrdničke prirode, a takođe je sačuvao i stare slike koje svedoče o rudarskoj i industrijskoj istoriji Vrdnika koje više nema. Sve ih je sakupio i prikazao u svojevrsnom muzeju u prostorijama vrdničke biskupije da svedoče o prošlosti naselja koje je danas jedno od najposećenijih banjskih centara u Srbiji.
Kaže za kraj da ga vitalnim drže ljubav, hrabrost i dobronamernost prema ljudima i pripadnost prirodi.
