Rođen u Martincima, gimnaziju završio u Sremskoj Mitrovici, diplomirao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu – Bio u grupi ozračenih istraživača kojima je, prvi put u svetu, transplantirana koštana srž
Životni put i radnu karijeru Draška Grujića, rodom iz Martinaca, presudno je trasirao nuklearni akcident unutar prvog jugoslovenskog reaktora u Institutu za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči. Tog 15. oktobra 1958. godine došlo je do jedne od prvih takvih nesreća u svetu, a samo zahvaljujući pionirskom poduhvatu lekara, petoro od šest ozračenih istraživača uspelo je da preživi posledice smrtonosne doze radijacije.
Budući diplomirani fizičar, Draško Grujić, rodio se 1931. u Martincima, da bi u Potpunoj mešovitoj gimnaziji u Sremskoj Mitrovici maturirao na kraju školske 1951/52. godine. U ondašnji Institut za ispitivanje strukture materije pri Predsedništvu Vlade FNRJ je došao, 1952, kao honorarni saradnik. Veoma vredan i ambiciozan mlad čovek, već 1. juna naredne godine, dobio je stalno zaposlenje u novom Institutu za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči. Čitav radni vek provešće u tom institutu, baveći se svojom omiljenom temom dobijanja kristala i njihovim osobinama. Radio je u Fizičkoj laboratoriji, koja je kasnije postala Laboratorija za fiziku čvrstog stanja i radijacionu hemiju.
Godina koju smo pomenuli, 1958, po mnogo čemu je bila presudna za mladog istraživača. Početkom godine je stupio u brak sa suprugom Slavkom, a već sredinom oktobra došlo je do stravičnog nuklearnog akcidenta u Vinči. Posle uspešnog lečenja u pariskoj bolnici „Kiri“, gde mu je presađena koštana srž, više pažnje je posvetio svojoj porodici i karijeri. Diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu – Odsek za fiziku (1964) i nastavio prekinuti istraživački rad na kristalima i njihovim osobinama.
Uspesi do kojih je došao na tom planu odveli su Draška Grujića na specijalizaciju u Pariz (Faculté des Sciences, Orsay), gde je boravio od kraja 1965. do početka 1967. godine, a kasnije i duže.
– Radom, znanjem i upornošću stizao je da učestvuje u mnogim aktivnostima u Institutu i Društvu fizičara. Posebno se bavio inovatorstvom. Vodio je mlade na olimpijade iz fizike, a oni su mu uzvraćali uspesima… Pamtimo ga kao dobrog radnika, poštenog kolegu i plemenitog čoveka koji je brzo i efikasno, ponekad i uz sremački komentar, ispunjavao radne zadatke – napisali su povodom njegove smrti, 27. oktobra 2003, prijatelji iz Instituta u Vinči T. Nenadović i R. Maksić.
Inače, diplomirani fizičar Draško Grujić bio je jedan od najaktivnijih članova Društva fizičara Srbije u periodu od 1975. do 1995. godine. Kao predstavnik Instituta u Vinči postao je član Predsedništva tadašnjeg Društva matematičara, fizičara i astronoma Srbije (1975), a nakon izdvajanja iz tog društva i formiranja Društva fizičara postaje njegov sekretar. Aktivno radi na pitanjima vezanim za izlaženje časopisa „Mladi fizičar“ i takmičenja iz fizike za učenike osnovnih i srednjih škola.
Čitavih dvadeset godina, sve do penzionisanja, Draško je bio u redakciji tog časopisa, a sedam godina obavljao i funkciju glavnog i odgovornog urednika. Uporno se borio za kvalitet „Mladog fizičara“, povećanje tiraža i njegovu distribuciju.
– Po prestanku aktivnog rada u Društvu fizičara i penzionisanju u Institutu, Draško se počeo baviti pronalazaštvom. Imao je veliku želju da svoje poznavanje fizike i hemije iskoristi za otkrivanje novih oblika praktične primene u svakodnevnom životu. To nije bila samo pusta želja, on je u tome nesumnjivo imao uspeha. Učestvovao je na manifestacijama te vrste i dobijao odgovarajuća priznanja. Od Saveza pronalazača i autora tehničkih unapređenja, Draško je dobio tri srebrne i jednu zlatnu medalju „Mihajlo Pupin“. Za zasluge na polju tehničkog stvaralaštva i tehničke kulture naroda dobio je i nagradu „Mihajlo Pupin“ – pisao je o svom kolegi prof. Univerziteta dr Tomislav Petrović.
Posle kraće i teške bolesti, Draško Grujić je preminuo 27. oktobra 2003. godine, da bi tri dana kasnije bio sahranjen u svojim rodnim Martincima.
„Vinča akcident“
Stravični događaj (poznat kao „Vinča akcident“) u Institutu za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči, 15. oktobra 1958. godine, predstavljao je jednu od prvih takvih nesreća u svetu. U to vreme Jugoslavija je bila peta zemlja koja je razvijala nuklearnu energiju, pa je u Vinči instaliran tzv. nulti reaktor domaće proizvodnje. Tog dana, prilikog jednog eksperimenta, došlo je do nekontrolisanog, smrtonosnog, zračenja u reaktorskoj hali, čemu je bilo izloženo šestoro mladih istraživača: tehnički saradnici Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stjepo Hajduković, kao i apsolventi fizike na beogradskom PMF-u, Života Vranić i Radojko Maksić, koji su pripremali diplomske radove.
Zahvaljujući brzom reagovanju i dobrim vezama prof. dr Pavla Savića, svi ozračeni su odmah prevezeni avionom u Pariz, u bolnicu „Kiri“. Zahvaljujući transplataciji koštane srži, koju je prvi put u istoriji medicine obavio prof. dr Žorž Mate, petoro ozračenih se uspešno oporavilo, među njima i Draško Grujić. Nažalost, mladi istraživač Života Vranić (1934 – 1958) preminuo je mesec dana po dolasku u parisku bolnicu. Ostali stradalnici su se vratili u zemlju 15. februara 1959. godine.
Pre deset godina, 2012, na ovaj događaj je podsetio dokumentarni film RTS-a pod nazivom „Diploma za Životu“, a projekciji je prisustvovao i tada jedini živi svedok akcidenta Radojko Maksić. Prof. Žorž Mate je preminuo 15. oktobra 2010. godine, upravo na dan akcidenta u Vinči. Onkološka bolnica u KBC „Bežanijska kosa“, kao i jedna ulica u Beogradu nose ime ovog velikog lekara i čoveka, a spomen-ploča u Vinči svedoči o nesebičnoj misiji dr Matea i nekoliko francuskih donora koštane srži.
Dušan Poznanović
