Piše: Nemanja Milošević
Jednog dana pred prelazom zastao je Iva. Istog trena zastala je i lokomotiva. Pogledaše se Iva i mašinovođa i pomirljivo odmahnuše rukama, dok je među njima ponosno stajala u visine uzdignuta rampa…
Pera, Mika, Đoka, Steva… Ma svaki vozač u Sremu doživeo je poslednjih godina identičnu situaciju, makar na jednom od brojnih naših pružnih prelaza. Zato su nas, valjda, i roditelji, i učitelji, pa i instruktori vožnje učili da pred pružnim prelazom obavezno stanemo i pogledamo levo i desno. Zlu ne trebalo. Jer to je kod nas godinama unazad jedini način da čovek primeti nadolazeći voz.
Zli jezici će, kao i do sada, na ove moje reči reći onu čuvenu: “Svaki prelaz je obeležen adekvatnom signalizacijom i pred svakim prelazom nalazi se znak STOP”. Pa, znaju to Sremci vrlo dobro. Preventivno zaustavljanje pred prugom toliko nam je ušlo u krv da pred beogradskim raskrsnicama preko kojih prolaze tramvajske šine stajemo čak i kada je na semaforu upaljeno zeleno svetlo. Navika, šta ćeš…
Nego, prilično mi je interesantno nereagovanje Železnica Srbije, odnosno makar nekog od silnih preduzeća na koje su bivše Železnice razdeljene, na snimke podignutih rampi u Laćarku, Vognju, Kuzminu, Martincima i brojnim drugim prelazima dok voz prolazi, koji nas svakodnevno obasipaju na društvenim mrežama, kao ni na žalbe građana, niti na brojne medijske priloge na ovu temu. Poslednji put kada sam lično kontaktirao tada nadležno železničko preduzeće, odgovor na pitanje zašto rampe u Sremu ne funkcionišu bio je upravo ono o čemu sam govorio u prvoj rečenici ovog pisanija. Mašinovođe se zaustavljaju pred prelazima, a vozačima su namenjeni Andrejin krst i znak “Stop”.
Međutim, i tada sam se pitao, kao i sada – da li je to jedino rešenje i da li je moguće da su godine i godine potrebne da se pružni prelazi, koji predstavljaju jedan od ključnih segmenata svake železnice, dovedu u red? Evo, leto je gospodnje 2024. Pa se pitam, da li su nadležni zaista nesposobni da osposobe nekoliko rampi, ili je razlog njihovog zanemarivanja najavljeni dolazak letećih automobila u Srbiju, tih sofisticiranih prevoznih sredstava kojima ćemo osim beskrajnih razdaljina preletati i pružne prelaze.
Kada se to desi, moći će da odahnu i mašinovođe, ali i putnici koji putuju železnicom. Više neće biti potrebe za zaustavljanjem na svakih nekoliko kilometara i putovanja vozom više neće biti tako duga i živopisna. Zaboravićemo tada i onaj polomljeni struk kukuruza na izlazu iz Vognja, vevericu što svakog dana u isto vreme boravi na onoj leski u Martincima, kao i ono strašilo u čika Jovicinoj njivi u Kuzminu. Putovaće se toliko brzo da nećemo moći ni da ih primetimo. Još kad nam i pruga postane brza, bog da nas vidi!
Samo, bojim se šta ćemo mi dok ta bolja vremena ne dođu? Koliko sam upoznat, vozne karte su ponovo poskupele. Ali, nisam uspeo da dokučim šta je uzrok ovom novom poskupljenju. Da li će taj višak novaca biti uložen u osnovno osposobljavanje pružnih prelaza, ili naši železničari planiraju da unajme turističke vodiče na relaciji od Beograda do Sremske Mitrovice, koji će upotpuniti doživljaj nekad i dvočasovnog panoramskog razgledanja sremskih oranica, uz nezaobilazno zaustaljanje pred svakom rampom čija kulturno-istorijska vrednost je neprocenjiva, za razliku od one upotrebne.
