• utorak, 7. decembar 2021.
‘Ajd sad uđi, ako možeš!
Kolumna
0 Komentara

‘Ajd sad uđi, ako možeš!

1. septembar 2021. godine

Piše: Nemanja Milošević

Uprkos tome što važim za prilično flegmatičnog čoveka debelih živaca, a i sam sebe smatram takvim, i nama „ladovinama“ ponekad dođe „žuta minuta“, posebno kada se nađemo za upravljačima svojih automobila, jer, ako ništa drugo na svetu čoveka ne može da iznervira, to će sigurno učiniti bahatost drugih vozača.

Pa, da počnemo. Da odmah napomenem, sve dole izneseno zasnovano je na istinitim događajima iz života pripovedača.

Plamene zore bude te iz sna i polako krećeš na posao. Sunce već neumorno prži, ptičice pevaju, ma, sve ti je potaman. Stižeš na parking, onaj tamo iza opštine, za koji uredno svakog meseca plaćaš po jednu crvenu, kad ono – u isto vreme mesta koliko hoćeš, a niti jedno slobodno! Kako sad to? Pa, lepo. Onaj s leve strane načepio slobodno parking mesto deset „santima“, a načepio i onaj sa desne. Vidiš da ne vredi, okreneš se, nađeš sledeće, kad i ono načepljeno! I tako, dok izbegavaš da se parkiraš pored raširenog, pošteno misleći o tome kako će da uđe u svoju mašinu ako staneš pored njega, u traženju slobodnog mesta izgubiš nekad i po 15 minuta. A, i posle toga ti ne gine kajanje zbog toga što nisi stao baš uz njega i blokirao mu ulaz, pa hajde da vidimo kako će da uđe dok ne kreneš kući sa posla. Ko ga je… terao da se bahati.

Nakon pošteno odrađenog posla, sa na licu vidnom željom za polučasovnom popodnevnom dremkom, otključavaš svog ljubimca ostavljenog na sunčanju, jer, i njemu je leto. Sedaš u prijatnih 58 stepeni (golfić nema klimu, al` zato zimi greje ko` TA šestica), ubacuješ u rikverc, okrećeš se, a iza tebe, na sred puta, auto ne zaustavljen, već parkiran!

Lezi na sirenu, izađi, traži… Vozaču ni traga ni glasa. Posle neke dve cigarete i prijatnog dvadesetominutnog izlaganja ranopopodnevnom suncu, pojavljuje se jedna uglađena gospođa. Skoknula, kaže, samo do banke, pa da se ne zavlači. Pa, šta nam je problem da pričekamo malo. Jesu redovi ispred banaka, `al ide to brzo, rade po tri šaltera.

Posle obilaženja onih što im vire ćoškovi u Kralja Petra, igranke sa obilaženjima, uletanja na semaforu i drugih papazjanija, napokon stižeš kući. Posle ručka i dremke, mogao bi skoknuti i do plaže, jer, leto je.

Pored „Sremovog“ igrališta, ako uspeš da se provučeš od onih što parkiraju pola na stazu, a pola na put (a sa druge strane stubovi), dolaziš do parkinga iza „Ribolovca“. Na ovom improvizovanom letnjem parkingu mesta nisu obeležena linijama, što u prevodu znači – veselje! Mesta bi bilo koliko hoćeš, da se jedan ne parkira ukoso, drugi ulevo, treći udesno, četvrti paralelno… Ma, kako ko stigne.

Ako neko nije stao na onaj prolaz na kraju, parkiraš se van parkinga na travi, jer, ne možeš na putu. Nakon laganog pešačenja, dva brčkanja i malo druženja, polako odlaziš kući. U ulici se parkiraš uobičajeno, ako uspeš da se okreneš od komšije koji ima običaj da parkira na drumu. I, umoran od svega čekaš novi dan, isti kao i ovaj gore opisan.

Bez obzira na to što danas, ukoliko želimo da dobijemo vozačku dozvolu, moramo da prođemo 40 časova teorije, i još toliko vožnje (ako se dobro sećam), koja ume da se otegne i mesecima, pitanje je šta zaista čovek nauči na ovom fakultetu?

E sad, svaki pošten vozač se verovatno svakodnevno zapita: U čemu je problem? Pa, mislim da on kreće od same obuke vozača. Bez obzira na to što danas, ukoliko želimo da dobijemo vozačku dozvolu, moramo da prođemo 40 časova teorije, i još toliko vožnje (ako se dobro sećam), koja ume da se otegne i mesecima, pitanje je šta zaista čovek nauči na ovom fakultetu? Čast instruktorima koji imaju strpljenja, a kakav je bio i moj, pa se trude da mladog čoveka upute u čari realnog saobraćaja i vozačku kulturu, ali takvih je, čini se, sve manje. I oni dobri, zatrpani bespotrebnom birokratijom, verovatno su vremenom izgubili živce, pa se trude da posao što jednostavnije otaljaju. Dok je kandidat za volanom, dobar broj njih (slušao sam iskustva ljudi širom Srema) kunja na suvozačkom sedištu, tipka telefon, češka se, ili šta već radi. Poligoni se, po pravilu, rade napamet. Svaki ima neke oznake, pa se doslovno parkiraš na slepo, a tako i polažeš. Međutim, problem je kada se nađeš u realnoj situaciji, jer, na parkingu tih oznaka nema.

I dok ti se prilikom obuke, kao i na vozačkom ispitu, striktno traži da staneš na pešačkom prelazu ako pet metara od njega stoji neki klinac zablenut u mobilni telefon, ne iskazujući nikakvu nameru da pređe put, za svo to vreme te niko neće naučiti (još jednom kažem, čast izuzecima) da u nekim situacijama treba da propustiš čoveka koji bespomoćno pokušava da se isparkira. Neće te naučiti ni to da ne možeš da uđeš u ulicu sa jednom trakom, u situaciji u kojoj imaš prednost, ukoliko onaj koji stoji na stopu ili obrnutom trouglu ne izađe iz nje. Pa nećeš valjda preko njega? Propusti čoveka.

Neke od nas, tome su naučili oni stariji. Međutim, takvih je takođe malo. A, uostalom, sa druge strane, pa i ne mora neko tome da nas uči. Dovoljno je samo da uključimo mozak i shvatimo da ukoliko smo zagazili u parking mesto do svog nećemo moći da uđemo u automobil ako neko stane do nas.

E, da. Ima jedno pravilo u vozačkoj kulturi koje svi nauče odmah, mahom sami. Čak i dok gazimo jedni preko drugih, uvek ćemo blicati kolegama vozačima kada uočimo policijsku patrolu. To je možda nešto što uliva nadu u vozačku solidarnost. A, i nije tako loše, zar ne?

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: