Piše: Nemanja Milošević
Gorela je zemlja prošlog leta u Sremu. Što zbog vrućine, što zbog paljevine u našim nepreglednim žitnim poljima. U nekim trenucima, pred pravom pravcatom dimnom zavesom, Fruška gora se nije mogla ni nazreti…
Vatrogasci nisu znali gde će pre od posla. A, kako je pričao moj drug Mile, komandir dobrovoljne vatrogasne jedinice iz Nikinaca, mira nije bilo ni za dobrovoljce…
Sa dolaskom zime, mislili smo da je sezona paljevine prošla. Ali, malo smo se prešli u toj konstataciji. Gorela je ovih zimskih dana čitava Srbija. Stanovi, kuće, kineske prodavnice u Beogradu… Prošle nedelje, gorela je i Fruška gora. Plamen se u noći video čak iz Novog Sada…
Pomislio sam u na trenutak da je u pitanju nesrećan slučaj, ili čak da je po sredi podmetanje požara iz nekog, ko zna kog razloga. Međutim, jedna vožnja putevima Fruškogorja, od sela do sela, razrešila je sve moje dileme.
Kraj starog puta, onog od Manđelosa ka Grgurevcima, pa dalje ka Šuljmu i Bešenovu, svako drugo drvo, čini mi se, bilo je nagorelo. Crnela se kora starih hrastova, dudova, platana… Ta crna kora došla je kao otrežnjenje od živopisnog pejzaža koji je polako ostajao za mnom, kao hladni tuš koji me je vratio u realnost.
Prošavši kraj polja tek nikle ozime pšenice, podigao sam pogled. Stekoh utisak, kao da sam prešao nekakvu granicu, kao da sam ušao u sam Had. Oko mene su svuda bila spaljena polja. Umesto zimske zagasite zelene, ili one suvo-žućkaste, trava je takođe bila ofarbana u crno. Garež je bila na sve strane – u kanalima, na livadama, u voćnjacima. Gavrani koji su okolo čeprkali tražeći hranu, prosto su se stopili sa dezenom. Tmurne scene tog crnila razbijali su samo jastrebovi i poneki orao krstaš, koji su se poput bombardera obrušavali na opustošena polja u lovu na mišije pečenje…
Pomislih da sve to sanjam, pa sam u jednom trenutku morao da zastanem. Posmatrajući gusti dim u daljini, pokušavao sam da prodrem u razum našeg čoveka. Pitao sam se: “Zašto?”.
Ni dva dana nisu prošla od požara koji je zahvatio, kako kažu, 16 hektara rastinja. Sa druge strane Fruške gore, vatrogasne ekipe su još uvek bile u pripravnosti. A sa ove, naše, nove paljevine ređale su se jedna za drugom. Velika je opasnost pretila da se rakovački požar proširi u naselje ili, još gore, po čitavoj planini, a mi se i dalje igramo sa vatrom. Pukom srećom izbegli smo brzi voz, a i dalje se trkamo sa putničkim.
Zašto izazivamo nesreću? Zar nam je do sada nije bilo dovoljno? Pisao sam još ranije, a govorili su i ljudi koji su po celo leto provodili u vatrogasnim odelima – paljevinom ne samo uništavaš sopstvenu zemlju, nego možeš da upropastiš imanje svog komšije. Da ne čuje zlo, mogu i ljudi da nastradaju. I, na kraju krajeva, zbog tvog igranja vatrogasci, i dobrovoljni i redovni, bivaju primorani da gase poljske požare, umesto da spasavaju živote na auto-putu, u domaćinstvima, u drugim istinski nesrećnim situacijama.
U šta smo se to pretvorili? Da li je među našim seljacima zavladala nekakva zarazna piromanska bolest? I šta se to pali u ovom periodu? Još na otvorenom… Da nisu ostaci od orezivanja? Pa te grančice mogu i pametnije da se iskoriste. Za potpalu, na primer, ili kad se peče rakija. Znate li koliko košta metar drva? A vi grejete livadu…
Možda je zato bilo toliko toplo ovih dana.
