Piše: Nemanja Milošević
Raširila se opšta polemika po Srbiji ovih dana, zbog zahteva stranke “Istina” da se uvede pravo na bolovanje i negu kućnih ljubimaca, pre svega kada su u pitanju psi i mačke.
Mišljenja su podeljena. Dok neki bolovanje zbog bolesti kućnog ljubimca smatraju opravdanim, drugi ovaj zahtev oštro osuđuju. Svako ima svoje mišljenje i svako ima svoje argumente.
Istini za volju, bolest kućnog ljubimca ili njegov oporavak nakon hirurške ili neke druge intervencije može da bude ozbiljan problem vlasnicima koji žive sami. Prosto, oni nemaju kome da ostave, na primer, psa koji se oporavlja nakon operacije, uprkos tome što Zakon o dobrobiti životinja nalaže negu obolele životinje. U suprotnom, sledi kazna od pet do 50 hiljada dinara. Zato su mnogi primorani da uzmu neplaćeno odsustvo ili godišnji odmor.
Sa druge strane, ipak mislim da je pomalo neprimereno govoriti o bolovanju zbog bolesti pasa i mačaka u situaciji u kojoj čovek ne može da uzme bolovanje ni zbog značajno ugroženog sopstvenog zdravlja. U vremenu u kom se radnici čije je zdravstveno stanje trajno narušeno na radnom mestu posle mesec dana bolovanja šalju na komisiju, dok nakon zaključenja bolovanja preživljavaju stresove u strahu od otkaza ili neke druge vrste sankcija. Da ne govorim o tome koliko je teško dobiti bolovanje za negu obolelog člana porodice, pa makar to bilo i dete. Da li se neko pozabavio tim problemima?
Takođe, pitaću da li se iko pozabavio problemom lekarske etike? Posebno u svetlu nedavnog nemilog događaja u porodilištu? Kakvu uslugu ljudi imaju u bolnicama i da li je ta usluga uopšte kompletna? Da li se neko pitao zašto u našim najprestižnijim državnim zdravstvenim ustanovama ne možeš da uradiš sve analize krvi koje su ti potrebne, pa onda pola plate moraš da daš privatnoj laboratoriji? Zašto su liste čekanja za operacije preduge, zašto i na “snimanje” moraš da ideš privatno i zašto se sestre na šalterima mahom ponašaju kao da im je na prozorče došao besan pas, a ne bolestan čovek. Čast izuzecima. I, na kraju, zašto neki lekari u državnoj ordinaciji otaljavaju posao, dok se u privatnoj ponašaju dijametralno suprotno? A plaćamo ih i u jednoj i u drugoj. U jednoj direktno, a za drugu nam se odbija od plate.
O tome, koliko sam čuo ovih dana, niko nije govorio.
Nego, još nešto me zanima. Zašto je akcenat stavljen samo na pse i mačke? Šta je sa svinjama? Znate li, uopšte, koliko ljudi je zaposleno, a kod kuće se bavi stočarstvom? Da li bi i oni trebali da dobiju bolovanje kad im se prasi krmača? Pored nje treba dežurati, obezbediti joj sve uslove, paziti da ne predžmelji neko prase… Možda bi ovim ljudima trebalo dati i porodiljsko, bar dok se prasići ne zaluče. Pa i svinje su životinje, majku mu. Valjda i one podležu onom gorepomenutom zakonu.
Šalu na stranu, ali prilikom iznošenja nekog zahteva ili inicijative, treba voditi računa o svima. Ni po babu, ni po stričevima. I u obzir treba uzeti sve aspekte.
Samo pitanje bolovanja zbog bolesti kućnog ljubimca, ukoliko se sve uzme u obzir, ima smisla. Ali, nažalost, možda u nekoj drugoj zemlji. O kućnim ljubimcima naš čovek će moći da razmišlja tek kad reši neke druge, goruće probleme. Kada uspemo da se izborimo za uslove bolovanja dostojne ljudskog bića, lako ćemo za životinje.
