Teška vremena umeju da otkriju čoveku nešto do tada neznano, upravo takva priča je i Aleksandra Ilića iz Laćarka kod koga se tokom pandemije korona virusa probudilo interesovanje za uzgojem živine. I dobro mu ide, danas poseduje nekoliko rasa kokošaka, posećuje izložbe, a iza sebe ima i jednu koju je organizovao sa prijateljima u najvećem sremskom selu.
-Za vreme pandemije korona virusa imao sam priliku da vidim razne vrste živine kod iskusnijeg kolege Gorana Novičića i detaljnije se upoznam sa tim. Svidelo mi se, odlučio sam da krenem iz hobija, da bih posle nekog vremena proširio sve na više rasa – počinje Ilić.
Aleksandar je krenuo sa kombinovanom rasom sussex, koja je pogodna za meso i jaja, snese oko 250 godišnje, tu je najbolja selekcija i najveće jato, pa je samim tim drži najduže. Potom je počeo sa uzgojem italijanki u dve boje, plavkasta izabel i jarebičasta, reč je o lakoj rasi koja nema puno mesa, ali su dobre nosilje belih jaja.
Kod Aleksandra u gazdinstvu može se videti i australorp (plava, crna, spleš), kombinovana rasa koja je jako dobra nosilja. Put ga je u dva navrata tokom proleća odveo u Rumuniju gde je uzeo araucanu, čileansku koku koja nosi plavo – zelena jaja, veoma je tražena i retka u Srbiji.
-Trenutno imam oko 70 – 80 kokošaka u rasama sa petlovima. Postoje hibridne koke koje nose jaja u kavezu i njihov vek trajanja nije veliki kao kod rasne živine, prve godine nosi kako treba, potom pada nosivost. Rasna živina svaka ima svoje odlike i zna se šta se očekuje, Sussex ima belo perje, lako se čisti i vek trajanja je duži, nosi tri do četiri godine. Domaćom živinom nazivaju se one koke koje se dobijaju od ukrštenih rasa i od kojih se izdvojaju piliće, malo je otpornija zato što se više krvi izmeša, ali ja gledam da držim rasne kokoške koje su dobre nosilje – objašnjava Ilić osnovnu razliku.
Aleksandar ističe da koliko daš živini, toliko ti i vrati. Neophodno je da bude suvo mesto gde borave, razvrstana po rasama, ovaj Laćarac koristi dobru ishranu, ubacuje hranu za golubove, koncentrat, više vrsta zrnevlja. Suv prostor je neophodan, pogotovo u sezoni izvođenja pilića septembar – maj, od jeseni do kasnog proleća.
Čovek mora da bude aktivan ako želi da uspe u nečemu, pa je put odveo ovog Laćarca na sve strane, išao je i do Travnika, upoznao mnogo ljudi i naučio nešto novo. Posećuje berze i izložbe.
-Mi smo svi uglavnom hobi varijanta, nije to velika količina pilića, ali to što se izvede, može da se proda zato što se radi na kvalitetu. Ne živi se od ovoga – objašnjava sagovornik.
Ipak, mesta za napredak uvek ima, pa Aleksandar polako unapređuje svoje poslovanje ulaganjem u opremu, a za sledeću godinu planira još jednu rasu da uvede.
St.B.
