Hladan decembarski dan. Skupili se neki ljudi ispred nove zgrade u Mitrovici. Šetaju se u krug. Nešto čekaju.
Uzbuđenje je bilo jače od zime tog 10. decembra 1883. godine. Znali su da dolazi nešto novo. Nešto raskošno i moćno. Slutili su da ništa više neće biti kao pre i da je pred njima neka potpuno nova era.
U jednom trenutku, radoznali žagor okupljenih Mitrovčana prekinuo je dug pisak u daljini. Treslo se tlo pod nogama, a dve nepregledne gvozdene šipke na zemlji počele su da vibriraju. Oblak dima približavao se iz pravca Rume…
Metalna grdosija, prodornog zvuka, stala je pred njih. Svečani voz iz Novog Sada, prvi u istoriji, ušao je u novoizgrađenu mitrovačku železničku stanicu.
Nakon prvog prelaska preko gvozdenog mosta na Dunavu, prvi put je prošao kroz tunel ispod Petrovaradinske tvrđave, kroz tunel u Čortanovcima, i prvi put se kretao pitomom sremskom ravnicom sve do Sirmijuma.
Prevoz drvenih trupaca taljigama u trenutku je otišao u istoriju. Trgovina je napokon mogla ozbiljno da procveta, a prozor u Evropu otvoren je Sremcima.
Prugu i prateće objekte, trasirao je tada građevinski inženjer Nikola Stanković – Staparski, a radovi su započeti u septembru 1881. godine. Izgradnju pruge finansirala je Vlada Austrougarske preko “Lender banke” iz Austrije. Prugu je gradila firma “Lil” iz Francuske, sa podizvođačem iz italijanske Lombardije.
Nova pruga imala je dva pravca. Prvi od Novog Sada do Zemuna (71 kilometar), a drugi od Inđije do Sremske Mitrovice (42 kilometra).
I, da te šine krajem 19. veka nisu prošle kroz ove naše, sremske gradove, pitanje je, složićemo se, kako bi danas Inđija, Ruma i Sremska Mitrovica izgledale?
U to vreme, ne samo da je otvorena pruga, nego su se Sremci istim tim vozom uputili ka novoj tehničko-tehnološkoj svetskoj revoluciji.
Došlo je do efikasnije razmene viška proizvoda i dobara, do povezivanja ljudi i iskustava, otvorena su vrata novim kulturama, vidovima školovanja, ekonomskim odnosima i celokupnom napretku ovih prostora.
Već 1891. godine, otvorena je i pruga prema Šidu, a 1885. godine izgrađen je krak pruge iz železničke stanice prema obali Save, gde je organizovana stanica za robni saobraćaj. Sa te stanice, oni pominjani drveni trupci, od tada su vozom otpremani put Evrope. U okviru rada ove stanice, takođe, organizovano je i otpremanje vode u vodonapojnik za snabdevanje lokomotiva.
Sve ostalo, postalo je istorija. Sećate li se knjige “Ubistvo u Orijent ekspresu”? Onog trenutka kada čuveni Herkul Poaro ostaje zavejan na pruzi negde u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca? E upravo taj “Orijent ekspres”, voz na relaciji Pariz-Carigrad, saobraćao je istom tom prugom od 1922, pa sve do 1976. godine.
Izgled sličan današnjem, pruga dobija 1928. godine, kada Kraljevina SHS gradi i drugi kolosek na relaciji Beograd-Šid (120 kilometara), čime vozovi postaju redovniji i bezbedniji.
Ova pruga bila je izuzetno značajna i tokom Drugog svetskog rata. Okupator je, zarad snabdevanja trupa na Istočnom frontu, ali i za redovnu komunikaciju sa Rajhom, koristio upravo ove, naše šine. Tako je i sama pruga u više navrata bila oštećena u diverzantskim akcijama narodnooslobodilačkog pokreta. A, kada su 1944. otpočele akcije oslobađanja Srema, okupator je 29. oktobra iste godine digao u vazduh kompletnu staničnu zgradu, a sa njom i oko 80 kilometara pruge, braneći se na Sremskom frontu.
Nakon oslobođenja, nova država donela je sa sobom i nove okolnosti po pitanju železnice. U periodu od marta do septembra 1945. godine, na mestu stare stanice, izgrađena je nova zgrada za potrebe železničkog saobraćaja. Bila je to prva građevina nove Jugoslavije, i kao takva, danas je pod zaštitom države.
U toj, novoj Jugoslaviji, bilo je nezamislivo razvijati i graditi celokupnu privredu bez železnice, te je brzo usledila i kompletna obnova pruge.
Na teritoriji Sremske Mitrovice, u okviru izgradnje industrijskih objekata i početkom njihovog rada, železnica je bila od neprocenjivog značaja. U periodu od pedesetih do polovine osamdesetih godina prošlog veka, taj značaj je naročito došao do izražaja kada je reč o ekonomskom i društvenom razvoju. Tih godina, železnica je godišnje prevozila i do pet miliona putnika i milion tona raznih roba. Osim redovne pruge, izgrađeni su tada i novi, industrijski koloseci, kojima je Mitrovica isprepletana i danas.
Od 1970. godine, počela je modernizacija postojeće železnice, uvođenjem novih sredstava za vuču vozova, kao i uređaja za veću bezbednost u saobraćaju, a sa istima, išao je i proces osposobljavanja kadrova. Sve to se odvijalo uz organizovani saobraćaj sa najfrekventnijim brojem vozova (prosečno 200 vozova za 24 sata) u Jugoslaviji.
Danas, vremena su se promenila. Nakon decenija nebrige o železnici, ponovo je došlo vreme za obnovu. Kažu da Mitrovicu, Inđiju i Rumu ponovo čeka nova era. Era brzih vozova. Kada, kako i da li će železnica u našim varošima vratiti stari sjaj, ostaje nam da vidimo. A do tada, uspomenu na dolazak prvog voza u Sremsku Mitrovicu neguje lokalno Udruženje železničkih penzionera, koje je povodom obeležavanja 140. godišnjice ovog velikog događaja, na zgradu železničke stanice postavilo spomen-ploču sa tim čuvenim datumom – 10. decembar 1883.
N. Milošević/M. Dragojlović
