Zanimanje ćurčija danas je mnogim ljudima, a naročito mlađoj generaciji, verovatno strano i ne znaju odgovor na pitanje šta taj zanatlija izrađuje, dok je u prošlosti bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora. Nekada je to bilo prestižno zanimanje, a bez njegovih proizvoda, poput kožuha, jakni i šubara bilo je teško preživeti hladne zimske dane. On nije isto što i krznar, on je zapravo preteča krznara, koji je zanimanje novijeg datuma.
Ćurčija pravi odeću kod koje se krzno nalazi do tela, da bi čoveka grejalo tokom zime, dok odeća koja izlazi iz krznarskih radionica ima krzno napolju, odnosno više je okrenuta ka estetici, nego ka praktičnosti.
Danas ovaj zanat polako izumire, jer sve je manje onih koji prave odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna. Jedini ćurčija u Sremu i jedan od malobrojnih u Srbiji je Miroslav Soroćko iz Berkasova. On je treća generacija u porodici koja se bavi ovim poslom i ima zaokruženu proizvodnju – od sirove kože do gotovog proizvoda.
-Posao je započeo još moj deda, a nastavio ga otac, koji je zanat izučio kod poznatog majstora Maglovskog. Do pre rata imali smo našu radionicu u Vukovaru, a nakon toga smo se preselili u porodičnu kuću u Berkasovu pored Šida gde i danas živimo. Zanat sam naučio od oca, a u međuvremenu sam položio i majstorski ispit sa kojim bih mogao da radim u bilo kojoj zemlji Evropske unije. Sirovinu nabavljam u otkupnim stanicama u Šapcu i Mitrovici, koje sirovu kožu kupuju iz klanica, nakon čega je sortiraju i sole – ovako priča o svom zanatu Miroslav Soroćko, ćurčija iz Berkasova i dodaje:
-Kupujem je zimi ili na proleće jer je tada najkvalitetnija, a kada dođe lepo vreme sušim je napolju na vazduhu. Koža mora biti poptuno suva da bih mogao da je ošmirglam, ostružem i ofarbam, kako bih prešao na sledeću fazu proizvodnje, a to je krojenje. Kada stignem do toga, onda sve ide mnogo brže, jer je šivenje, u odnosu na preradu, mnogo lakši deo posla. Recimo, za krojenje i šivenje jednog prsluka mi treba otprilike oko tri sata vremena, dok je za dobijanje kože taj proces mnogo duži.
Kaže da ideje za modele nalazi uglavnom na internetu, ali da uvek nastoji da svakom komadu odeće da i neki svoj lični pečat. Tako je recimo počeo da pravi prsluke od kože koji imaju vez, po kojem je među kupcima postao prepoznatljiv. Za posao ima sve potrebne mašine koje je većinom nasledio od oca, a u planu mu je da zaposli radnike koji bi mu pomagali u preradi sirovine.
-Stare zanatlije su prepoznate od strane države, ali smatram da su sredstva koja dobijamo nedovoljna, iako svaka pomoć dobro dođe. Međutim, nama bi najviše značilo da imamo mogućnost odlaska na inostrane sajmove gde bi mogli plasirati svoju robu, jer naši proizvodi, s obzirom na visoku cenu, imaju specifične mušterije. Od ovog zanata može lepo da se živi, ali mora mnogo da se radi. Prednost je što nemam šefa, nego radim za sebe, a sve što napravim prodajem na sajmovima ili preko interneta. Već nekoliko godina unazad pokušavam starijeg sina da privučem ovom poslu i da mu prenesem tajne zanata. Nadam se da će nakon što završi fakultet on biti četvrta generacija ćurčija i krznara u porodici Soroćko – kaže Miroslav.
On dodaje da je najskuplji komad koji ima u radnji bunda od astragana koja košta 1.500 evra, te da najviše prodaje kombinezone i prsluke od kože. Kao zanimljivost ističe da je od kože pravio čak i bokserice, a u planu mu je da od teleće kože napravi stolicu sa naslonom za ruke i za glavu.
S. Mihajlović
