Noć je već pala. Na obali – mrkli mrak. Čak ni mesečina nije uspela da se probije kroz guste oblake. U tom trenutku, na iznenađenje mlađih spasilaca, Đorđe Nedeljković je zaronio. Neko je morao…
Još jedan u nizu tropskih dana na mitrovačkim Brionima. Zraci sunca, koje je već prelazilo na zapadnu stranu, zagrevali su pesak do užarenosti. Miris savske vode, pomešan sa mirisom krema za sunčanje, širio se duž čitave obale. Uobičajena graja, dečiji smeh i zvuk udaraca odbojkaške lopte u plićaku. I tek poneki uzdah onih starijih. Držeći ruku na krstima, u vodi do članaka i sa bolovima u zglobovima izgovaraju: “Nešto se sprema”.
Staračke kosti uvek su bile preciznije od bilo kog meteorološkog radara. U trenutku, iza topola sa kojih je tek prestao da pada “sneg”, na nebu se pojavila vodoravna bela linija, a ispod nje talasi oblaka koji kao da su pretili iz daljine: “Progutaćemo vas”.
– Ovo neće valjati – začulo se iz čuvarske kućice.
Jedan po jedan, sa pištaljkama u ustima i svaki u svom reonu, spasioci su počeli sa evakuacijom mitrovačkih kupača, kojima, po pravilu, nikakav pljusak ne može da pokvari popodne na plaži…
Kataklizma
I baš kada su poslednji kupači napuštali Brione…
Vetar je lomio i kidao sve pred sobom. Dizao u vazduh ono što nije bilo pričvršćeno za tlo. Bilo je skoro nemoguće samo proviriti iz spasilačke kućice u kojoj se našao šef spasilačke službe Aleksandar Petković sa dvoje kolega.
– Pesak je rezao kožu i mi smo mogli samo da posmatramo kako iz minuta u minut jedna od najlepših plaža u našoj zemlji biva uništena. Vetar je, između ostalog, odneo i naša tri čamca za spasavanje, skuter, bove i takozvano „ostrvo“ koje se nalazilo na vodi, a ubrzo su i jedan splav i brojni čamci, koji su bili privezani duž obale, plutali rekom. Talasi su bili visoki, činilo mi se i nekoliko metara. Prosto, neverovatne scene su nam se menjale pred očima – priča Aleksandar.
Gotovo sve što se našlo na plaži, vetar je odneo, a ljude sa splava i plovila koja su se našla u vodi neko je morao da evakuiše. Tu je, između ostalih, na scenu stupio jedan od najobučenijih mitrovačkih spasilaca, Bešenovac Đorđe Nedeljković.
Dok se nevreme smirivalo, na pozajmljenom čamcu, spasilačka ekipa primakla se splavu sa marinom, koji se zaustavio čak kod teretnog mosta. Talasi, koji su do samo pre nekoliko minuta dostizali i nekoliko metara visine, smirili su se, pa je evakuacija protekla mirno.
– Naravno, ljudi su još uvek bili u šoku i panici, ali najvažnije je da životi nisu bili ugroženi. U tom trenutku, niko od nas nije imao vremena da razmišlja o tome koliko je bezbedno upustiti se u evakuaciju na vodi, niti je bilo mesta za strah od ponovnih udara vetra. Prosto, ljudi su bili zarobljeni i naš posao je da ih odvedemo na sigurno što pre. To je bilo jedino o čemu smo tada mislili i u takvim trenucima čovek mora da ostane hladne glave – priča Đorđe Nedeljković.
Međutim, sa evakuacijom ljudi, posao spasilaca nije bio završen…
Dužnost je dužnost
Nakon što je sve prošlo, polako je počelo da se smrkava. Umesto peska, po površini čitave plaže bilo je lišće. Topole, one visoke, debele, bile su iščupane iz korena, a granje se nalazilo na sve strane. Počupani strujni kablovi visili su preko polomljenih stabala. Šuma iza košarkaškog igrališta bila je doslovno pokošena. Kao da je neka velika kosačica prešla preko nje.
Osvrćući se oko sebe i sa nevericom u očima, spasioci su tek tada mogli da vide razmere katastrofe. Ali, za sabiranje utisaka još uvek nije bilo vremena, jer, nakon evakuacije ljudi, bilo je potrebno obezbediti i plovila.
– Da bismo to uradili, neko je morao da izvuče sve sajle koje su bile zamršene između katamarana, čamaca, marine… Na nultoj bovi, bila su tri redno vezana tega i nema talasa koji bi mogli da pomere tu bovu, a da bi se sve to razmrsilo, neko je morao da izvuče i te tegove – kaže Đorđe.
Noć je već pala. Na obali – mrkli mrak. Čak ni mesečina nije uspela da se probije kroz guste oblake. U tom trenutku, na iznenađenje mlađih spasilaca, Đorđe je zaronio. I dok je tenzija među kolegama rasla, ispod površine vode, u potpunom mraku, napipavajući rukama sajle i tegove, on je obavljao svoju dužnost. Jedan po jedan, tegovi su izvađeni, a kada je prvi put izronio, teg teži od bilo kog, pao je sa srca ostalih spasilaca.
– Danima nakon toga, utisci su se sabirali i naravno da mi nije bilo svejedno. Ali, u tom trenutku, nije bilo dvoumljenja da li da zaronim ili ne. U takvoj, vanrednoj situaciji, uglavnom si fokusiran na zadatak koji treba da obaviš i zaista ne možeš da razmišljaš ni o čemu drugom. Iskreno, verovatno nisam bio ni svestan rizika u tom trenutku – kaže Bešenovac.
Na kraju, zadatak je ispunjen. Ljudi su zaštićeni, a sačuvana je i imovina. Bar koliko se moglo. A svi oni, koji su imali priliku da vide akciju mitrovačkih spasilaca, shvatili su da prikazi sposobnosti spasilačke službe organizovani tokom godine nisu bili samo dobra gluma.
– Kako god ljudi gledali na nas – svi misle da smo se mi samo obukli i došli na prikaz sposobnosti ili da u žutim majicama paradiramo plažom. Ali, počev od najmlađih spasilaca, pa do najstarijih – svi su prošli rigoroznu obuku. I to nije sve, tu obuku prolazimo svake godine i ona obuhvata fizičko testiranje, ali i proveru psihičke spremnosti. Dakle, ljudi svake godine polažu za licencu spasioca. Takođe, tu su i redovni treninzi koje smo u obavezi da obavljamo, i tokom leta i tokom zime. Tako da, znanje kojim spasioci raspolažu nisu samo majica i šorc, kako je uglavnom vladalo mišljenje. Oni su zaista spremni da deluju u svakoj situaciji – kaže Đorđe.
Za kraj, hrabri Bešenovac ističe da je veoma srećan, jer zna da i dalje postoje mladi ljudi koji žele da se bave ovim pozivom. Oni koji još uvek imaju mnogo da uče, ali u sebi nose humanost, koja je, u ovakvim situacijama, nekada i važnija od same fizičke spremnosti.
N. Milošević
