Piše: Nemanja Milošević
Još jedna godina ostala je iza nas. Godina, koja je nakon dužeg perioda krize izazvane globalnom pandemijom, obećavala mnogo, pa ipak, na našim nepcima ostavila samo gorak ukus razočarenja i kafe bez šećera. I bez mleka.
Nego, da ne idem s brda-s dola, proteklih 12 meseci sumiraću od samog početka.
Kao što rekoh, početak minule godine obeležio je i nezvanični kraj pandemije korona virusa. Ova pošast, koja nas je na sitne kineske muke stavljala oko dve godine, ipak, nije otišla baš onako kako smo svi to očekivali. Izostalo je to dugo očekivano, teatralno proglašenje trijumfa nad neprijateljem. I, pitajući se kako je kraj priče koja je iz minuta u minut punila novinske stupce i sale za konferencije prošao neopaženo, došao sam do nekih zaključaka.
Prvo, mislim da je pompa oko pobede nad koronom izostala pre svega iz razloga što pobede suštinski nije ni bilo i virus je i dalje među nama. On nikako nije izgubio bitku protiv ljudskog roda, nego bitku za medijski prostor. U toj bici, ustuknuo je pred, medijima mnogo interesantijom pošasti – ratom koji je u proleće buknuo u Ukrajini.
I, kako su se medijskim etrom sve više širile panične vesti o tome kako ‘leba nećemo imati da jedemo, dijametralno suprotno, vesti o koroni bilo je sve manje. Uprkos tome što srpske glave nisu padale u Ukrajini, već u kovid bolnicama.
Bilo kako bilo, maske smo skinuli. Medicinske, a i one druge. Ukrajinska kriza učinila je da još jednom, kao narod, pokažemo svoje lice.
Pričalo se svakodnevno po televizijama o mogućim nestašicama goriva naftnoga tipa. I, tako, dok se pričalo, uprkos tome što do nestašica nije došlo, cene goriva su otišle u nebesa. A sa njima, otišlo je i sve ostalo.
Nego, ‘ajde što su cene otišle gore i što je inflacija počela da divlja. To je u neku ruku i bilo očekivano, jer ovde se neretko dešava da, na primer, cena kafe skoči izazvana poskupljenjem kupaćih gaća. Isto kao što se dešava da cena hrane poskupi za 300 odsto iz prostog razloga što je proizvođaču ili trgovcu tako dunulo. Meni su više od toga svaki živac pokidale one, tako predvidive, naivno osmišljene, a opet pred neukim kupcima vrlo uspešne veštačke nestašice.
Nego, da se ne ponavljam. Ko je do sada čitao ova moja pisanija, zna o čemu govorim. U suštini, dovoljno je reći da ćemo prošlu godinu nesumnjivo pamtiti po naizmeničnim nestašicama brašna, šećera, mleka, ulja… kao i po kiflama od preko 50 dinara.
A na jesen, kada su se rafovi (ali ne i naši frižideri) ponovo napunili, druge brige počele su da muče i medije i sirotinju raju. Zima nam je polako zakucala na vrata, a ovi po Ukrajini nikako da prestanu da se glože. I sva ta njihova previranja na frontu, opet su pokrenula priče o mogućim nestašicama energenata.
Naravno, naše toplane su, kako to kod nas obično biva, preventivno podigle cene grejanja, odložile grejnu sezonu za dve nedelje, a potom smanjile temperaturu do koje nas greju. Kao prave patriote, u borbi protiv ukrajinskog rata, koliko vidim uredno smo prihvatili da platimo ceh, a hladne ruke i noge pripisaćemo lošoj cirkulaciji.
A, kad smo već kod patriotizma, on nikako ne ide bez Kosova i Metohije, pa smo tako ponovo imali priliku da branimo srpsku svetinju ispred svojih malih ekrana. Iz minuta u minut, pratili smo ovaj rijaliti, a ipak ne znajući baš šta se to tačno dešava “dole”.
I tako, po ko zna koji put, u Novu godinu. Hladnih nogu i toplih srca, dočekali smo je na trgovima, u restoranima ili pred malim ekranima svojih TV prijemnika. A, u ovim trenucima, osim dobrog zdravlja i puno sreće, bilo bi dobro da svojim bližnjima poželimo da u ovoj 2023. imaju mogućnost da zadovolje osnovne životne potrebe (pre svega vezane za ishranu), bez da se presabiraju kada treba da kupe litar mleka. I još nešto. Bez obzira za koga navijali u ovim vremenima ovenčanim mirisom baruta, bez obzira na čiju se stranu stavljali – srpsku, rusku, ukrajinsku, američku, albansku… mislim da je bolje da u Novoj godini te razlike ostavimo po strani i dočekamo je, za početak, samo pod parolom: “Da rata ne bude”.
