Piše: Nemanja Milošević
Dragi čitaoci. Spletom okolnosti, moglo je lako da se desi da moja kolumna više nikada ne ugleda svetlo novinskog papira. A, isto tako, spletom okolnosti, ali malo srećnijih, kolumne koju upravo čitate ne bi bilo da se nije dogodio onaj splet iz prethodne rečenice.
Šta se desilo? Pa, stojim ja pre neki dan na onom ćošku kod SDK, kod one stare zgrade preko puta Uprave prihoda, poslom, što mi novinari kažemo – na terenu. Pričam nešto sa koleginicom, kad odjednom, na pola metra od nas – tras! Začuo se samo blagi zvižduk i udarac u zemlju. Kao metak da se zabio u trotoar. Osvrnusmo se, onako zatečeni i u čudu, kad ono – komad maltera. Namerno kažem maltera, jer na zgradi sa koje je otpao uredna fasada nije postojala otkad znam za sebe, a sigurno i duže. I, uvek je izgledala nekako isto. Sivo. Tmurno. Oronulo. Kad god sam prolazio pored nje, prolazilo mi je kroz glavu kako bi u svakom trenutku komad zgrade mogao da otpadne na jedan od najprometnijih trotoara u gradu.
I eto, desilo se baš meni. Kakva koincidencija. Sreća samo da cigla ili crep nisu bili u pitanju. Moju glavu bi tako nešto teško moglo da promaši.
Međutim, nije ovo jedina zgrada u Mitrovici koja se raspada. I nije jedini objekat koji predstavlja opasnost po živote prolaznika. Ima tu svega. Od stambenih zgrada, do privatnih kuća. Sećam se, prošle godine (možda čak i ove?), sedeo sam u kolima preko puta kuće koja se srušila sama od sebe, isto kraj jednog prometnog trotoara u gradu.
E sad, šta je tu problem? Pa, problem leži u tome što su svi ti objekti sada u privatnom vlasništvu. Prosto, ne postoje pravna sredstva kojim bi nadležni mogli da nateraju vlasnike kuća i stanova da urade nešto na svom objektu, jer privatni posed je privatni posed. Inspekcija može samo da naredi da se objekat obeleži i da se sa trotoara koji je u javnoj svojini uklone ostaci zgrade koji su pali na njega. I to je sve.
Sa druge strane, svi znamo da nova fasada košta. Posebno u svetlu današnje krize. Prosečnom čoveku je, verujem, istinski udar na kućni budžet izdvajanje za obnovu fasade na zgradi u kojoj živi, a sredstva koja putem računa plaćaju za održavanje, tekuće i investiciono, gotovo nikada ne mogu da pokriju sve troškove ovog poduhvata.
Ipak, nije novac jedini problem. Kad se hoće, pare se nekako nakupe (u slučaju konkretne zgrade, skupile bi se makar za tridesetak godina koliko je ja pamtim). A tu su i razne opcije i olakšice za ovakve investicije koje nudi mitrovačko Gradsko stanovanje. Samo se treba raspitati.
Problem je, kao što sam to u više navrata pisao, da našeg čoveka, valjda genetski, ne interesuje ono što nije u njegovom dvorištu. Ili, u ovom slučaju, unutar njegovog stana. Bitno je ono što je unutra, konkretan životni prostor. Našeg čoveka često ne interesuje ni zamena obične sijalice u hodniku zgrade. Pa, uprkos tome što ta sijalica nije u njegovoj nadležnosti – potrebna mu je. I, šta je teško da se ona zameni? Pa onda, kada to uzmemo u obzir, šta da očekujemo kada je u pitanju fasada?
I, za kraj, iako ta vremena ne pamtim, jer nisam bio još ni rođen, svim našim stanarima bilo je lepo kada je u vreme socijalizma država brinula o održavanju njihovih zgrada. I veliki broj njih za neodržavanje zgrada u današnje vreme krivi lokalne ili republičke vlasti. I sve to zaboravljajući da su svoje stanove u Slobino vreme otkupili za neke mizerne novce, te da su ove nekretnine sada u njihovom, privatnom vlasništvu. A o privatnom vlasništvu moraš da brineš sam.
U onom trenutku kada se institucije uključe u tu brigu, znači da je neko već nastradao, pa o tvojoj sudbini razmatra sud.
