Kada danas mislimo o slobodi medija, o tome kakvi mediji i novinari jesu, nije dovoljno razmišljati samo o onima koji novinske stupce ispunjavaju, već i o onima za koje se to čini. Snaga novinarske i slobode u celosti nije u pojedincima, grupama, redakcijama, već u čitavom narodu. Otuda je i danas sloboda novinarstva mera slobode jednog naroda, a mogućnost njenog proširenja zavisi najpre od volje naroda da oslobodilački napor pokrene i podrži one od kojih očekuje da se najviše žrtvuju
Piše: Stevo Lapčević
Tamo gde nema prava na mišljenje i izražavanje, nema ni istinske slobode. Tamo gde se pravo na slobodno izražavanje kontroliše, kalupi, gde mu se stavljaju dogmatski zabrani, nema ni potencijala za slobodu. Tamo gde se volja nameće svakoj, a posebno slobodi izražavanja, ne postoje građani već podanici. Nedostatak istinske slobode i lišavanje građana potencijala za slobodu preduslov je stvaranja nedemokratskog društva obeleženog ne rasuđivanjem već pokoravanjem.
Iz borbe za pravo da se javno kaže šta se misli i vidi, ispod čekića kontrole i nakovnja stalne cenzure onih koji su mislili da se sloboda unapređuje i brani ne širenjem već sužavanjem njenog prostora, rodila se ideja o slobodnom novinarstvu. Ta borba na srpskom prostoru obeležila je drugu polovinu devetnaestog veka, kada nastaju prvi značajniji srpski listovi sve do Udruženja novinara Srbije kao najstarijeg našeg esnafskog udruženja. U toj borbi, rame uz rame učestvovali su domaći i studenti stipendisti sa inostranih univerziteta, omladinski pokreti, razne političke grupe i sam narod. Tako je borba za pravo novinarskog izražavanja bila deo opštenarodnog buđenja i konačnog konstituisanja srpske kao moderne evropske nacije.
Ulazak u novi vek doneo je nova iskušenja, pa se na potrebu očuvanja slobode novinarstva zaboravljalo. Prostor slobode izražavanja je sužavan u ime sigurnosti, a njegovo pomeranje od svakodnevnice ka teorijskom uobličavanju otupeo je oštricu onih koji su prvi pozvani da se za svoju slobodu izbore – građana i novinara kao njihovog dela i galsa. Otuda je sloboda, a posebno sloboda novinarstva i danas, kada je čovečanstvo konačno ušlo u toliko željeni 21. vek još uvek zatočena u bezrazložne teorijske rasprave, dok je u životu nema koliko bi trebalo.
Novinarskoj slobodi i pravu da se slobodno piše i misli “vek napretka” doneo je novo ograničenje. Pored starog, oličenog u hroničnom nedostatku novca i činjenici da je država uvek bila zainteresovana za praćenje i kontrolu po svemu sudeći najvrednije slobode, pred novinarima se pojavilo i novo ograničenje – sve manja zainteresovanost javnosti za suštinsko informisanje, odnosno sve veća okrenutost ka lakoj zabavi, kratkim saopštenjima, crnim hronikama… Novinarstvo se tako od terenskog, istraživačkog rada koji zahteva ne samo fizičku aktivnost već i stalni napredak duha i intelekta autora pretvorilo u instant posao “koji može da radi svako”, a kvalitet objavljenog više se ne meri slobodom i poštovanjem profesionalnih načela, već hiper-produkcijom i brojem “klikova” na internetu.
Zaglavljeni između starih i novih ograničenja, novinari su u vremenu koje karakteriše ne misleći čovek, već rob potrošačkog društva dobili status javnog krivca za sve što je u jednom društvo loše. Oni su ti koji “ne pišu”, koji “ne obaveštavaju”, “ćute”, “kriju”, koji se “prodaju” i “služe gazdama” obično smeštenim izvan redakcija – u centrima političke i ekonomske moći.
Kada se zahvaljujući novinarskom angažmanu dogodi nešto dobro, kada novinari pokažu vanrednu humanost i požrtvovanost, na njih se obično zaboravlja… sve tako do najtragičnijih ishoda – smrtnih ili života pod stalnom policijskom pratnjom i pretnjom smrću. Na takve slučajeve, javnost “željna slobode” slabo obraća pažnju, svedočeći svu svoju licemernost i samoobmanu. Umesto da se sa svojim glasnogovornicima bori za prostor u kojem će moći slobodno da se izražava i misli, ona okreće list manično tragajući za crnom hronikom koja će u nastavcima prenositi novinarsku ili bilo čiju drugu smrt.
Pitanje kritike slobode novinarstva i novinara samih, pitanje je koje nadilazi redakcije. Ono nadilazi i državu, vlast, loše rešeno pitanje konkursnog finansiranja koje je umesto reda donelo anarhiju, partokratiju i plutokratiju, kao sistem u kojem vladaju novac i ortakluk. Ona počinje i završava se u širokom spektru onih koji su se pre više od jednog veka borili za slobodu izražavanja i slobodu novinarstva shvatajući ih kao preduslov sopstvenog razvoja – čitavom narodu. Novinari su samo njegov deo. Onaj koji se najpre vidi, od koga se možda i najviše očekuje, ali ipak – deo.
Svojevremeno, Petar Kočić bio je prvi čovek lista “Otadžbina” koji se bavio pravom i položajem srpskog naroda i seljaštva u Bosni i Hercegovini. Kao opozicioni list, “Otadžbina” je često bila cenzurisana, a njeni članci izbacivani iz pripreme za štampu. Nepokoran kakav je bio, Kočić je u vidu praznih ili zamračenih stubaca ipak objavljivao cenzurisane redove. Nepismeni ili slabo pismeni bosanski seljaci kupovali su “Otadžbinu” ne da bi čitali ono napisano, već da bi razmišljali o onome što je izbačeno. Takav Kočić, kao u svoje vreme Svetozar Marković, Dimitrije Cenić, Pera Todorović i drugi kovači slobodnog novinarstva u Srbiji, svesni da iza sebe imaju narod probuđenog duha koji ne trpi nepravdu, ne glasa za laž i ne poštuje lopovluk, lako su trpeli kritike, progone, uvredu, siromaštvo i zatvorske ćelije u kojima su mnogi od njih gubili svoju mladost, zdravlje i živote.
Kada danas mislimo o slobodi medija, o tome kakvi mediji i novinari jesu, nije dovoljno razmišljati samo o onima koji novinske stupce ispunjavaju, već i o onima za koje se to čini. Snaga novinarske i slobode u celosti nije u pojedincima, grupama, redakcijama, već u čitavom narodu. Otuda je i danas sloboda novinarstva mera slobode jednog naroda, a mogućnost njenog proširenja zavisi najpre od volje naroda da oslobodilački napor pokrene i podrži one od kojih očekuje da se najviše žrtvuju.
Foto: Shutterstock, Stevo Lapčević
