• nedelja, 5. februar 2023.
Misterija Skorcenijeve nesuđene rezidencije
Društvo | Reportaža | Irig
0 Komentara

Misterija Skorcenijeve nesuđene rezidencije

2. decembar 2022. godine

Prošle godine, negde u ovo vreme, put nas je odveo do napuštene bolnice na Iriškom vencu. Još tada, istražujući ovaj misteriozni kompleks, saznali smo da on nije jedino zdanje u blizini najvažnije fruškogorske raskrsnice koje ušuškano u šumi krije tajne.

A ovih dana, put nas je odveo nekoliko stotina metara dalje. Na putu od Venca ka spomeniku Sloboda, među drvećem sa desne strane, i danas se naziru ostaci nekadašnjeg Turističkog doma. Кako je pisala tadašnja štampa, jednog od najvelelepnijih objekata te vrste tokom tridesetih godina prošlog veka u Кraljevini Jugoslaviji.

Projektovan od strane arhitekata Đorđa Tabakovića i Oskara Pakvora davne 1932. godine, ovaj, tada atraktivni objekat, zvanično je pušten u rad tri godine kasnije, na desetu godišnjicu rada Društva “Fruška gora”.

U to vreme, smeštaj u ovom objektu bio je prilično luksuzan. Bar se tada tako govorilo. Njagova vrednost dobrano je premašila tadašnjih milion dinara, koji su obezbeđeni uz pomoć novosadske opštine, a izgrađen je na parceli koja je na pedeset godina zakupljena od manastira Hopovo.

A, pomenuti luksuz podrazumevao je neke stvari koje su do tada u raznoraznim smeštajima ovog tipa bile nezamislive. Parket je, govorilo se te 1935. godine, bio vrhunski, a preko njega bili su prostrti debeli tepisi. Sav nameštaj bio je od orahovine, svaka soba imala je i stone lampe, a spavalo se na do tada neviđenoj spravi – kauču! Spravi koja “preko dana služi kao otoman, a noću kao postelja”. Za prvu polovinu dvadesetog veka, složićemo se, bila je to prava atrakcija.

Imalo je Društvo “Fruška gora” i planove za proširenje ovog objekta, koji je u svakom trenutku mogao da primi pedesetak turista. Međutim, te planove je omela 1941. godina i nadolazeći Drugi svetski rat.
Na prostoru oko Iriškog venca, ratne godine bile su prilično burne. Nemački okupator i ustaške vlasti konstantno su se previrale oko njega, jer u blizini je bila linija razdvajanja. A u blizini, bile su i partizanske čete, koje su što napadima na konvoje preko Venca, što špijunskim diverzijama ovaj prostor činile nebezbednim za okupacione snage.

Međutim, jedna činjenica je posebno interesantna kada je reč o ovom objektu. Dokumentovano je i može se saznati u Srpskoj čitaonici u Irigu, da je lično Adolf Hitler, glavom i brčićima, bacio šapu na ovo velelepno zdanje.

Naime, kada je u jesen 1943. godine oficir nemačkog SS-a, Oto Skorceni, uspešnim komandovanjem spasio svrgnutog italijanskog diktatora Benita Musolinija zatočenog u Apeninima, osim unapređenja u čin majora i gvozdenog krsta, usledila je još jedna nagrada. Кako bi mu se odužio za ovu zaslugu, Hitler je rešio da Skorceniju pokloni objekat Turističkog doma na Iriškom vencu koji bi postao njegova lična vila. Planovi su bili da se za tu svrhu u potpunosti razruši pominjana bolnica na Vencu, a sav njen materijal iskoristio bi se za utvrđivanje Skorcenijeve nove “vikendice”.

Ipak, vremena nije bilo dovoljno. Jugoslavija je ubrzo oslobođena, a Oto je nakon zarobljavanja “zdimio” iz zatvora i starost dočekao u Južnoj Americi.

A na objektu na Vencu, ostali su samo tragovi ratnih razaranja, koje je nova Jugoslavija sanirala, a nekadašnji Turistički dom sada je postao Hotel “Venac”, kako ga i danas mnogi pamte.

Кao odmaralište, “Venac” je poslužio još neko vreme. Pretrpeo je i požar 1960. godine i uspešno ga preživeo. Ali, kako su godine prolazile, ubrzano je gubio stari sjaj. Prosto, njegovi kapaciteti više nisu zadovoljavali standarde tada savremenih hotela. Poslužio je, međutim, još oko dve decenije za smeštaj putnika namernika i poneku brzinsku švaleraciju (tako kažu Irižani). Sve dok osamdesetih godina nije zatvoren.

Ipak, solidno očuvan, uspeo je da nekoliko godina kasnije dočeka i svoje nove stanare. Već sa dolaskom devedesetih, nekoliko desetina izbeglih iz ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije u “Vencu” je pronašlo svoj novi dom, a život ovog objekta se i dalje nastavio, ponovo u nešto izmenjenom obliku. Tako, sve do početka dvehiljaditih godina, kada su ga napustili i poslednji stanari.

Od tog trenutka, nastupio je njegov kraj. Usledila je privatizacija. Naravno, bezuspešna. Do skoro je pokušavana njegova prodaja, ali se očigledno više nikome nije isplatilo da ulaže u ovaj objekat. A, sa druge strane, ko bi se još petljao sa objektom koji se nalazi na zemljištu koje u svakom trenutku crkva može da uzme za sebe, što se na kraju i dogodilo.

Ovaj prostor, sa sve hotelom, ponovo je u manastirskom vlasništvu, odnosno u vlasništvu Eparhije sremske. Isto kao i gomila drugih prirodnih i kulturnih bogatstava širom Nacionalnog parka.

Crkva, kao i za bilo šta drugo što sa sobom ne donosi profit ili zahteva ulaganja iz sopstvenog džepa, za ovaj objekat mnogo i ne haje. Danas, sa glavnog puta ga je teško i primetiti, zaraslog u šumsko rastinje.
Tek ponekom radoznalom prolazniku mahne krilom razvaljenog prozora, ne bi li ga pozvao na odmor. Ali, uzalud. Zub vremena učinio je svoje. Od nekadašnjeg sjaja, ostali su samo velelepna zidana konstrukcija, prazan parking, letnja terasa i nad njom natpis “Radničko odmaralište Prvi maj”, kao podsetnik na neka srećnija vremena.

N. Milošević

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: