Za Đorđa Stanića, doktora veterinarske medicine nije postojala ni najmanja nedoumica da će se po završetku osnovnih studija vratiti u svoj rodni Radenković. Zbog svoje odluke ovaj 28-godišnjak ni jednog trenutka se nije pokajao i kako kaže, zadovoljan je i srećan.
Veterina se smatra jednim od najtežih fakulteta, ali to se po Đorđu ne može videti, bio je odličan student i studije koje regularno traju šest godina on je završio pre vremena, čak šest meseci ranije. Lako svakako nije bilo, ali to je nešto što ga je odavno zanimalo i čime je želeo još od klinačkih dana da se bavi. Sa svojim obrazovanjem ambiciozni Radenkovac još uvek nije završio, te sada pohađa master studije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Ispite je već sve položio, naravno sa najvišim ocenama, ostao mu je samo master rad, za koji, kako priznaje, nema vremena da napiše, jer ima dosta posla i teško mu je da uskladi sve obaveze. Svakako jedna od najvećih, najslađa i najdraža obaveza je ćerka koju je nedavno dobio sa suprugom Sanjom, doktorkom medicine koja se zbog njega takođe iz srpske prestonice preselila u severnu Mačvu.
-Odlučio sam da se vratim u svoje selo prvenstveno iz ljubavi i poštovanja prema roditeljima, kao i zbog farme i imanja koje posedujemo, a iskreno i volim da radim sa velikim životinjama, to je ono što me ispunjava. Inače, opredeljenje za veterinu je za mene došlo nekako sasvim prirodno, jer odrastao sam na selu upravo okružen životinjama, ali ono što je možda na tu odluku najviše uticalo jeste sećanje iz detinjstva na jednog veterinara koji je lečio našu stoku. Vozio je dobar auto i kao mali sam zapamtio da smo mu davali, odnosno da smo puno plaćali za njegove usluge. Ja sam sve to povezao sa svojom ljubavlju prema životinjama i to me je dovelo do onog što sam sada, a to je doktor veterinarske medicine – priča Đorđe.
Nikada, ističe on, ne bi mogao da se bavi poslom kojim se bavi njegova supruga. Кroz smeh kaže kako je rad sa životinjama mnogo lakši, to je ono što mu leži, iako posao veterinara podrazmeva dosta terenskog angažovanja i radno vreme „od jutra do sutra“.
-Posao je pre svega dosta odgovoran, a samim tim i težak, ono što dodaje na težini jeste činjenica da sam manje – više stalno na terenu, a radno vreme nemam, jer nekada moram u pola noći da otelim kravu ili izvršim neku drugu hitnu intervenciju, takve stvari sigurno ne mogu i ne čekaju jutro. Prednost ovog posla, bar ja to vidim tako, jeste što meni svaki dan brzo prođe, sam sam svoj gazda i mogu, bar donekle da se samostalno organizujem. Generalno posao je dobar, zanimljiv, dinamičan, porodica po nekad malo trpi upravo zbog tog radnog vremena, ali može lepo da se zaradi i pristojno živi – objašnjava Radenkovac.
On pored Radenkovića dosta radi i u Glušcima, Noćaju, od nedavno i u Salašu Noćajskom, Banovom Polju, Ravnju i Zasavici 1. S obzirom da je jako mlad, njegov prvi zadatak kada se vratio u selo bio je da stekne poverenje Mačvana, što je kroz svoj rad i odnos prema poslu uspeo za vrlo kratko vreme.
-Poverenje se ne stiče lako, sa ljudima treba strpljivo, sve im objasniti i preneti neko svoje znanje, pa i iskustvo, ja izgledam dosta mladoliko i nepoverenje sam donekle i očekivao, ali vrlo brzo sam se dokazao i izgradio dobru reputaciju. Stučnost i znanje su moja najbolja preporuka i ponosan sam što je to tako – zaključuje mladi doktor veterine.
D. Tufegdžić
