• subota, 3. decembar 2022.
U raljama dečijih prava
Kolumna
0 Komentara

U raljama dečijih prava

23. novembar 2022. godine

Piše: Nemanja Milošević

Dečija prava. Кada mi neko pomene ovaj pojam, misli mi se vrate na period kada sam krenuo u osnovnu školu. U to vreme, nakon petooktobarskih promena, bili smo verovatno prva generacija koja je od samog početka školovanja upoznata sa ovim konceptom.

Još na časovima prirode i društva (taj predmet, čini mi se, više ne postoji), slušali smo o dečijim pravima. Iskren da budem, pošto je od tada do ovog trenutka prošlo više od dve decenije, ni ne sećam se šta smo o njima konkretno naučili, ali znam da su ta naša prava značila da u principu niko ne sme da nas dira/bije (što bi rekao jedan čovek koji se takođe vezuje za naše detinjstvo). A znam da, osim dečijih prava, obaveze i nismo mnogo spominjali, niti smo za njih marili.

Tako je sve počelo. I vremenom, kako su stasavale nove generacije, ova priča o dečijim pravima postala je sve učestalija, da ne kažem, usiljenija, a ovaj koncept proširio se sa škole na čitav društveni život. Roditeljska ćuška, klepanje po dupetu i kažnjavanje tipa “nema kompjutera ni izlaska na igralište” kad nešto zgrešiš odjednom su podvedeni pod porodično nasilje, a kada je reč o školi, ton kojim nastavnik sme da se obraća učenicima postajao je sve tiši. A deca su postajala glasnija.

Toliko glasna da više ne mare ne samo za gradivo, nego otvoreno psuju i omalovažavaju ljude koji im predaju. Sloboda govora, valjda. A, da je sve ostalo samo na rečima, nade bi još možda i bilo. Međutim, nastavnici su poslednjih godina postali ljudi bez prava. Oni koje, osim što ih psuješ i vređaš u lice, možeš slobodno da tučeš i fizički maltretiraš. To je, izgleda, takođe postalo jedno od dečijih prava, pošto nisam primetio da je bilo koji od ovakvih slučajeva adekvatno sankcionisan u poslednjih nekoliko godina. A što se tiče obaveza, postoji još samo obaveza nastavnika da ćuti, jer, u suprotnom, može da ostane na ulici ili, daleko bilo, iza rešetaka. Sem toga, osim od dece, može da dobije batina i od roditelja, jer se usudio da se suprotstavi maminom i tatinom čedu.

E, baš takva mamina i tatina čeda su se pre neki dan prvo psihički iživljavala nad profesorkom engleskog u Trsteniku, a potom joj i izmakla stolicu. Znate, verovatno, za taj snimak.

E sad, da pitam nešto ja vas, roditelje. Da li biste poverovali da i vaše dete može da učini isto? Da li biste poverovali da je vaše čedo udarilo nastavnika, opsovalo ga, vređalo? Ili biste, kao sve više roditelja u današnje vreme, besni došli u školu i rekli “Moje dete? On nikad ne bi uradio tako nešto.”

Setite se, dragi čitaoci, koliko roditelja u današnje vreme teatralno upada u škole tražeći nastavnika koji se usudio da njihovom detetu da lošu ocenu? I to, ne želeći da prihvate činjenicu da u kući imaju budućeg parazita, neradnika i u krajnjoj liniji nasilnika. I umesto da zajedno sa školskim osobljem rade na vaspitavanju i društvenom kultivisanju svog naslednika, oni mu samo daju vetar u leđa podstičući njegovo, slobodno mogu reći, patološko ponašanje.

A u takvoj situaciji, dete oseća slobodu. Prolazi nekažnjeno i smatra da mu je samo nebo granica. Autoriteti, prosto, ne postoje. I šta na kraju bidne? Pa, znam da u nekim slučajevima padaju i nevine glave. Provereno. Bilo da se radi o vršnjačkom ili nasilju nad nastavnicima.

I ne pomaže tu ni uvođenje statusa službenog lica za nastavnike. Ništa to, smatram, ne bi promenilo, jer dečija prava su dečija prava. Šta god ona značila. 

Mislim da bi, što je svakako teško ponovo učiniti, pomoglo samo vraćanje poljuljanog ugleda i autoriteta zaposlenih u školama. A to je nemoguće bez podrške roditelja. Istih onih koji ne shvataju da je isti taj nastavnik život posvetio deci i stvaranju čestitih ljudi od njih. A pomogla bi sigurno i kaznena politika. Ali ne ova, bez ikakvog efekta i posledica.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: