KOLUMNA: Blago onom ko rano poludi…

Piše: Nemanja Milošević

Ove nedelje, moje reči možda neće biti dovoljno usmerene široj čitalačkoj publici, jer, pre svega, postaviću nekoliko pitanja svojim kolegama, novinarima.

Da li se sećate kada ste se poslednji put naspavali? Osećate li konstantan umor? Imate li volje za obaljanje nekih malih, životnih stvari i umete li i dalje da se radujete?

Ne, ovo nije početak neke reklame za preparat koji će rešiti sve vaše životne probleme. Vaši odgovori na ova pitanja, zapravo, predstavljaju simptome emocionalne iscrpljenosti, od koje pati prilično dobar deo nas koji radimo u medijima.

Ova tema dugo je čekala da dospe na novinski papir. Već više od mesec dana planiram da je obrazložim, ali, u novinarskom poslu teško da bilo šta možeš da planiraš. No, došlo je vreme da se, bar u ovom jednom broju, posvetimo sebi.

Naime, pre nekih mesec dana, objavljeni su rezultati istraživanja misije OEBS-a o mentalnom zdravlju novinara u Srbiji, čiji rezultati su, kad čovek sedne i razmisli, prilično poražavajući.

Da ne dužim, reći ću samo da svaki treći naš novinar ima dijagnostikovan neki mentalni poremećaj ili psihičke smetnje (duplo više nego “obični” ljudi u Srbiji). Anksioznost i depresija prilično su česti, dok preko 70 odsto nas doživljava stres na poslu svakodnevno ili često.

Osim mentalnih, tu su i fizička oboljenja, među kojima prednjače kardiovaskularni problemi, dijabetes, bolesti endokrinog sistema, gastrointestinalnog trakta, neurološke tegobe… A, iskren da vam budem, već neko vreme, i ja se patim sa visokim pritiskom.

I ove tegobe, novinari najčešće povezuju sa stresom, a prema rezultatima istraživanja, stručnu pomoć uglavnom ne traže, jer nemaju ni vremena ni novaca, dok je istovremeno obaveza sve više i više.

Nego, da ne dužim sa statistikom, s obzirom da je u istraživanju bilo novinara različitih profila iz različitih vrsta medija, osvrnuću se na nas, lokalce. Ljude, koje većina vas poznaje, sreće na ulici, oslovljava nas “gospodom” ili “sedmom silom” i, verovatno, misli da živimo k`o bubrezi u loju.

Međutim, naš život nije ni nalik životu novinara iz onih stranjskih filmova.

Na primer, mnogi, kada nas vide kako tokom radnog vremena prolazimo gradom ili pušimo pred redakcijom, misle da boljeg posla na svetu nema. Ali, niko ne zna da svi mi imamo rokove. Rokove, koji nam kao nakovanj stoje na leđima i lome kičmu. A, istovremeno, ni u jednom trenutku ne znamo da li ćemo imati slobodan vikend. Ma, ni da li ćemo biti slobodni za nekoliko sati.

O svakoj reči koju napišeš, moraš da vodiš računa. Jer, informisanost čitalaca zavisi od tebe, a može neko “nezgodan” i da se naljuti. A, kad smo već kod reči – znate li koliko je lako napisati vest, izveštaj, reportažu? Evo, uzmite parče papira i olovku, pa probajte. I uzmite u obzir da za ono o čemu pišete morate imati adekvatnog sagovornika, kog morate da privolite da vam da odgovor. I sve to u roku…

O platama, konstantnoj kriznoj situaciji u medijima i pritiscima na novinare u Srbiji neću ništa govoriti, jer bi mi trebale bar dve ove naše novinske strane.

Ali, moram vam reći koliko je naš posao zanimljiv. Zaista jeste, ukoliko imaš dovoljno vremena da se baviš zanimljivim stvarima. Međutim, bavljenje nekim istraživačkim tekstom ili reportažom, često padaju u drugi plan pred dnevnim događanjima, za koja unapred znaš da neće biti čitana. Ali, ono što se dogodilo, mora da bude u novinama.

Dobro, ne mora baš sve. Ali onda moraš, na lep način, da objasniš onima koji su sami sebi najbitniji i koji pošto-poto žele da vide svoju glavu na novinskom papiru, da ipak nisu dovoljno značajni za tako nešto. A, kad smo kod objašnjavanja, vrlo često moraš da objasniš nekim ljudima da novine ipak ne rešavaju sve probleme u životu – poput, na primer, oslobađanja plaćanja računa. Neće neki da plate odnošenje smeća, račun za vodu i slično, pa to ti je, a onda se, naravno, žale novinarima, i to uvek u trenutku kad ne znaš gde ti je glava.

I, dok se baviš takvim stvarima, ona novinarska duša u tebi tone. Jer, sve što želiš je da napišeš nešto kvalitetno, a prosto, ne stižeš ili u novinama nema mesta za tako nešto. Padaš u apatiju i prestaješ da se raduješ čak i nekim velikim i tebi značajnim stvarima, nevezanim za posao. Mada, što pre se navikneš, bude bolje. Znate onu: “Blago onom ko rano poludi…”

Nakon brojnih obuka, vebinara, projekata, terenskog rada, gledanja u prazan list papira, pisanja, čitanja, smišljanja tema, rada sa ljudima… dolaziš kući već sažvakanog mozga i ako nemaš neki teren u međuvremenu, trudiš se da bar malo budeš sa bližnjima. Na kraju, gledajući u plafon, pokušavaš da zaspiš, ali, kao što sam već pitao na početku: Kolega, kad si poslednji put uspeo da se naspavaš?

Ima tu još mnogo toga da se kaže, ali ne mogu sad. Moram da zveknem nešto za smirenje.