Dodatak „Mačva“, april 2018. godine
Najpoznatija fudbalska legenda ponikla u severnoj Mačvi svakako jeste Dobrivoje Boba Trivić, legenda ne samo “Podrinja”, nego i “Vojvodine” i nekadašnje Jugoslavije.
Drugo je vreme bilo kada je popularni Boba zaigrao fudbal, od tada igra se dosta promenila, a ni njega već nekoliko godina nema. O njemu su govorili oni koji i danas i sutra će i dok su među nama čuvati uspomenu na njega.
Neka sećanja su izbledela, ali ono što u famliji Trivić ostaće još dugo jeste Bobino ime i Bobin uspeh koji do sada niko ne iz Trivića, nego iz ovog dela Mačve nije ponovio.
Popularni Boba rođen je 1943. godine kao deveto, najmlađe dete u porodici u salaško/ševaričkom ataru Čevrntije. Kako bi mu obezbedili školovanje i bolji život roditelj koji su u to vreme bili prilično skromnih primanja odlučiše da ga pošalju u Mačvansku Mitrovicu kod tetke Nine koja nije imala svoje dece.
Tetka ga je obožavala, ali kako je u jednom intervjuu Boba izjavio, bila je i dosta posesivna, nije mogla da razume Bobin potrebu da viđa roditelje, braću i sestre, pa je on znao da posle škole trči do Čevrntija kako bi ih krišom video, a zatim se vraćao kod tetke izmišljajući izgovore zašto dolazi tako kasno.
Tetka nije bila oduševljena ni Bobinom ljubavlju prema fudbalu, a ona se kod Trivića rodila još kada je bio klnac i kada je sa drugarima iz kraja igrao najvažniju sporednu stvar na svetu pored igrališta na kojem su trenirali stariji momci iz tadašnjeg klub „Mačvanska Mitrovica“, sada “Podrinja”. Oni na teren nisu smeli, ali jednom prilikom kada na treninigu nije bilo dovoljno igrača njih nekoliko pozovu da im se pridruže. Bobu trener odmah zapazi i pozove ga u podmladak. Tada je imao 15 godina. Vrlo brzo počeo je da igra i za prvi tim. Već sa 16 godina Miljan Miljanić, tadašnji trener „Crvene zvezde“ poveo ga je u Beograd. Sve što je trebao Boba da radi bilo je da trenira i uživa, dete iz malog mesta u prestonici. Međutim posle šest meseci on odlučuje da se vrati u Mačvu. Trenirao jeste, užvao jeste, ali nije radio ono što je najviše želeo, nije igrao na utakmicama i to je presudilo da spakuje kofere, napusti „Zvezdu“ i vrati se kući.
Po povratk počeo je da igra za prvi tim Fudbalskog kluba „Srem“ gde je svojim umećem zapao za oko Arsi Kovačevću, u to vreme predsedniku Fudbalskog kluba „Vojvodina“ i Vujadinu Boškov. Za Bobu to je bio klub baš po meri i nije se puno razmišljao da li da prihvati njihovu ponudu i zaigra u Srpskoj Atini, bez obzira na to što su ga u svojim redovima želeli pored „Zvezde“ i „Partizan“, OFK „Beograd“, „Hajduk“. Nosio je Boba u „Voši“ broj 10 i vrlo brzo svojom igrom upisao se zlatnim slovima u dugu istoriju ovog kluba. Odigrao je preko 150 prvoligaških utakmica za “Vojvodinu” i postigao 30 ligaških golova. Bio je deo tima koji na prvenstvu 1965/66. godine osvojio titulu prvaka Jugoslavije.
Igrao je Boba i 13 puta u dresu reprezentacije, rame uz rame sa čuvenim Pantelićem, Ćurkovićem, Damjanovićem, Holcerom, Džajićem, Lambićem… Debitovao je u nacionalnom dresu septembra 1966. protiv Sovjetskog Saveza u Beogradu, a poslednju utakmicu za Jugoslaviju odigrao je istog meseca tri godine kasnije, 1969. protiv Rumunije takođe u Beogradu.
Bio je član reprezentacije koja je na Evropskom prvenstvu 1968. u Italiji osvojila drugo mesto. Bilo je to 1968. godine, a Boba se prema mišljenju stručnjaka i novinara našao u “idealnom timu” u kojem su se pored njega našli još i Zof (Italija), Fazlagić (Jugoslavija), Holcer (Jugoslavija), Mur (Engleska), Faketi (Italija), Bobi Čarlton (Engleska), Domengini (Italija), Anastazi (Italija), Macola (Italija), Džajić (Jugoslavija).
Oprobao se Mačvanin i u inostranstvu, igrao je vrlo uspešno za dva francuska kluba, za „Olimpik“ iz Liona sa kojim je osvojio Kup Francuske, a zatim i za „Tuluz“. Zadržao se u ta dva kluba pola decenije, da bi se potom ponovo vratio u „Vojvodinu“ gde je i završio svoju igračku karijeru.
Najbolji igrač „Podrinja“ ikada i jedan od najboljih igrača „Vojvodine“ ostao je upamćen kao fenomenalan fudbaler koji je igrao srcem, ostavljao dušu na terenu, dečak rođen u mačvanskim atarima koji je stigao do krova Evrope. Preminuo je u februaru mesecu 2013. godine u Novom Sadu.
Foto: Knjiga „Zlatni jubilej Podrinja“, autora Miomira Filipovića i Zorana Veljkovića
