• utorak, 7. februar 2023.
Kako se desila 1942? (četvrti deo)
Društvo | Projekti | Sremska Mitrovica
0 Komentara

Kako se desila 1942? (četvrti deo)

15. septembar 2022. godine

Piše: Stevo Lapčević, Muzej Srema

Kolonizacija Srema i hapšenje Srba

U takvoj atomsferi, „ustaše su prišle obrazovanju svog mesnog rukovodstva u gradu – tabora, i sreskog centra – logora.“ Jednom uspostavljeni, tabor i logor samo su dodatno pojačali teror nad Srbima. Zaduženi za red unutar samog grada, ovi organi su odlučivali o životu i smrti, o pravu na stanovanje u sopstvenim domovima, pozivali na odmazdu i proterivanje, pa tako Marko Lamešić, ustaški poverenik za „istočnu Slavoniju“ i predratni funkcioner rumskog HSS-a, potpisuje plakat po kojem svi Srbi naseljeni u Sremu posle 1918. moraju da napuste NDH. Solunski dobrovoljci su se našli na tapetu novih vlasti već osam dana po osnivanju NDH kada se počelo sa njihovim iseljenjem, za šta je zvanični organ NDH Hrvatski narod pisao da je ispravljena „jedna od najvećih nepravdi“ koje je Kraljevina Jugoslavija nanela Hrvatima.[50] Ukupno, u Sremu se na udaru ustaških vlasti našlo 3.617 dobrovoljačkih porodica, a u Slavoniji 4.964, odnosno 42.905 lica „koja su bila nastanjena u 94 sela, a raspolagala su s 75.001 jutrom zemlje.”

Među uglednim solunskim ratnicima koji su bili prinuđeni da napuste Mitrovicu bioje heroj Milan Gačić, nosilac svih najviših odlikovanja Srpske vojske, te Dana Simovljević, udovica solunskog ratnika, dobrovoljca-oficira[52] i drugi. Bili su to ujedno i prvi dobrovoljci koji su se iselili sa prostora NDH u Srbiju[53]. „Gradsko poglavarstvo u Rumi objavilo je 30. travnja da solunski dobrovoljci i kolonisti moraju napustiti područje kotara Ruma. Dana 30. travnja iseljeno je selo Žarkovo, nedaleko Putinaca, a u iseljavanju dobrovoljaca iz toga sela sudjelovala je i njemačka vojska. Tako su iseljene 103 obitelji.”

U Vinkovcima se sa ovom praksom počelo već tokom prvih dana maja, a ubrzo se prenelo i u Vukovar, Ilok, Šid i druge delove Srema. Progoni „dobrovoljaca“ vršeni su, kao uostalom i sve što je NDH činila, planski, sistemski, po slovu Zakona, a nikako stihijski i van kontrole državnog aparata, kako se to često želi predstaviti u hrvatskoj javnosti. Naime, najpre je samo osam dana po osnivanju nove hrvatske države donet „Zakon o nekretninama tzv. ‘dobrovoljaca’“. Taj zakon predviđao je raseljavanje svih onih koji su učestvovali na strani Srbije u Velikom ratu, a potiču iz Srema ili su se u njega, kao kolonisti ili na bilo koji drugi način naselili. Napuštena imovina prelazila je u vlasništvo „Zavoda za kolonizaciju“ koji je osnovan 29. maja, a koji ju je kasnije dodeljivao Hrvatima koje je Pavelić naseljavao na široki srpski etnički prostor po Sremu, Baranji i Slavoniji.

Kako beleži Jovan Pejin, ovaj Zavod imao je „zadatak da preuzme zemljište, živi i neživi inventar konfiskovan od lica koja su napustila NDH, u prvom redu Jevreja i Srba i ‘osoba koje su narušavali javni red i poredak’.“ Podatke o osobama koje treba iseliti, prihvatalo je i obrađivalo „Državno ravnateljstvo za ponovu“, sve sa ciljem stavljanja pre svega poljoprivrednih kapaciteta Srema u funkciju prehrane nove hrvatske države. „Srijem jest i mora biti središte poljodelske proizvodnje u Hrvatskoj. Ako igdje, to se baš u Srijemu mora pokazati životna sposobnost državne uprave, soposobnost a samostalnost i svih drugih odlika, koje iziskuje pojam nezavisne države“ kaže se u jednom saopštenju iz Srema upućenog u Zagreb.

Kolonizacija se sprovodila planski i imala je socijalno-ekonomsku, ali i jasno izraženo striktnu političku intenciju[60] bivajući pri tome tretirana od vlasti NDH kao nastavak kolonizacije koja je započela još u prim danima Kraljevine SHS kada su na prostor Srema i Slavonije počeli da pristižu solunski dobrovoljci. Time su ustaške vlasti želele da „isprave“ navodnu nameru Kraljevine da promeni etničku strukturu na ovim prostorima, a uz to, kolonizacija je bila i logičan izlaz shodno činjenici da su širi prostori NDH bili u stalnom ratnom stanju i otuda u siromašenju, pa je problem gladi i ekonomske stagnacije i propadanja stanovništva u Dalmacije, Hrvatskog zagorja, Međumurja, Like i Bosne i Hercegovine moglo biti razrešeno samo na taj način.

Ivan Balta u svojim projekcijama ističe da je najverovatniji broj novopridošlih „ustaških“ kolonista maksimano iznosio 70.000 od čega je najveći broj stigao upravo u Srem, u Veliku župu Vuka i to 28.000. Za njom sledi Velika župa Baranja 21.000, Velika župa Posavlje sa 14.000 i na kraju Velika župa Livac-Zapolje oko 14.000 kolonista.

Filip Škiljan, smatra da je kolonizacija bila deo pravno u potpunosti definisanog projekta biološkog istrebljivanja Srba i Jevreja, čime se Hrvatima (sa Muslimanima) želeo osigurati „životni prostor“ koji je uz to bio sposoban i da prehrani ne samo one kojima je glad predstavljala direktnu pretnju, već i kompletnu NDH.

Pretvarajući Srem u „središte poljodelske proizvodnje u Hrvatskoj“, zajedno sa Srbima, od prvih dana života „Hrvatske Mitrovice“, stradavali su i Jevreji. U pljački i likvidacijama nestajale su čitave porodice, a među prvima familije Ace Rozemberga, Fanike Gartner, Samuila Huberta, Josipa Flajšmana, Ignaca Frankfurtera i drugih. Ako nisu ubijani na licu mesta, mitrovački Jevreji gonjeni su u Jasenovac, Dahau i Aušvic.

Među strašnijim slikama je stradanje porodice Ignaca Frankuftera. Naime Ignac je u Jasenovac odveden već u samom osnivanju ovog logora, gde je iste godine ubijen. Njegova supruga Paula, ćerka Josipa Flajšmana i članicasrpskih kulturnih društava, koje je njen otac rado pomagao, „bila je izložena strahovitim progonima od ustaša. Prilikom hapšenja 1942. g. zlostavljanjana je i u mukama skočila kroz prozor s kata. Nakon toga navodno se obesila. Sin njihov Ervin, pobegao je u Baju i ne mogući se ispravno da legitimiše, uhapšen je i ubijen 1942. g.“

Ostalo je u usmenom predanju i to da je, prilikom sprovođenja kroz grad, do Železničke stanice i dalje u logor, stari i ugledni trgovac Josip Flajšman „brisao suze i svakom se poznatom građaninu lepo javio“ uz naklon i blago podignuti polu-cilindar.

Anti-jevrejska politika novih hrvatsko-nemačkih vlasti u gradu, doživela je svoj vrhunac u maju mesecu 1941. rušenjem Sinagoge koja je bila smeštena preko puta Gimnazije. U rušenju su pored domaćih Hrvata učestvovali i Srbi-robijaši. „Od hrama su preostali uzvišeni temelji, a rabinov stan korišćen je kasnije za ustaške izbeglice iz Bosne.“ Radove na rušenju Sinagoge nadgledao je od početka do kraja Franjo Brindl, gradonačelnik „Hrvatske Mitrovice“ što dodatno potvrđuje da se tu nije radilo o akciji „divljih ustaša“ već o sprovođenju državne politike tadašnje Hrvatske.

Među prvim uhapšenicima, uglednijim i javnosti poznatijim Srbima, bio je Milan Škrgić, urednik lista Srem koji je stradao zbog pisanja o korupcionaškim poslovima dr Grozdića u godinama koje su prethodile ratu. Škrgić će kako beleži mitrovački istoričar Radomir Prica biti strahovito mučen, i uz pitanje „hoćeš li još da napadaš Gvozdića” bivao je svakodnevno premlaćivan.

Uoči Đurđevdana uhapšeni su nacionalni prvaci i sokolski radnici advokat dr Jevrem Vidić, zatim Milan Bacanović, gradski činovnik, Sreta Bibić, trgovac, Lazar Bizumić, činovnik, dr Lazar Rašović, advokat, Dimitrije Rašić, školski nadzornik, Milan Vorkapić, činovnik, Boško Novaković, profesor i sokolski starešina i mnogi drugi viđeniji ljudi.

Svi oni bili su hapšeni iz dva razloga, od kojih je potencijalni uticaj na srpsko stanovništvo bio možda i manje važan od činjenice da su nad svojim zarobljenima nove hrvatske vlasti sprovodile i lične osvete. U tom smislu, značajan je slučaj Srete Bibića, trgovca, koji je ubijen batinanjem. „Njega je strahovito mrzeo šef policije Ferda Kne, jer je Sreta svojevremeno uputio protest ministru pravde, kada je Knez vraćen u službu posle odležanog zatvora, zbog antidržavnog istupa pa još i na isto mesto. Sreta ga je tada opisao kao velikog frankovca, što je i bio ovaj odani Gvozdićev pristalica.“

Tih, prvih majskih dana 1941. među uhapšenima je bio i Jovan Udicki. Govoreći o tom iskustvu, u svoj dnevnik ubeležiće devet godina kasnije i to da su već po uspostavljanju ustaške vlasti u gradu na udaru policije bili sokolski rukovodioci, što je doživljavao kao nastavak napada na Sokole koji su počeli još sa prvim danima Banovine Hrvatske.

„Iz Zagreba je došla neka crna policija. Čim sam čuo da su uhapsili Dr. Hanoseka očekivao sam da sam i ja na redu. I nisam se prevario. Oko 10 sati u dvorište uđoše mi jedan zagrebački policajac, jedan vojnik, jedan civil ustaša. Zatvorili su me u dvorište. Zagrebački policajac, naoružan do zuba, upitao me je: ‘Jeste li vi Jovan Udicki?’ ‘Jesam!’ – i kad sam to rekao, rekao mi je da podignem ruke i kada sam to učinio, izvršio je nadamnom mali pretres i sve što je našao vadio iz džepova. Ulazio je u sobe, a ona dvojica napolju čuvala su stražu. Sve mi je ispreturao po sobama i bile su čitave gomile stvari.”

Nakon jednočasovne premetačine, odveden je, kako svedoči, u zgradu policije, gde je predat agentima. U razgovoru agenti su tražili izjave „koje nisam mogao dati“. Pošto se sa tim završilo, sproveden je u susednu sobu gde su već stajali dr Jevrem Vidić, dr Vladislav Hanosek i Velja Ferster, svi sokolski funkcioneri. Oslonjeni čelom o zid, ruku dignutih visoko iznad glave, ćutke su čekali šta će se dalje dešavati.

„Agent koji me je tu uveo, postavio je i mene da tako stojim. Digao sam ruke, čak sam mogao i malo da ih spustim, ali on mi ih je omdah podigao. Posle toga mučenja, zatvorili su nas u jedan sobičak (…). Posle nas, dovodili su i druge. Uhapšeno nas je toga dana oko dvadeset. Pred veče su nas odveli u sreski zatvor. U srezu je radio ustaški štab na čelu sa Dr. Gvozdićem. On je naredio da ja i Dr. Hanosek dobijemo premeštenje. Tu nam je u zatvoru bilo strašno. Tu su ubili Sretu Bibića. Pre toga je vršena redovna prozivka. Izvodili su jednog po jednog napolje, vraćali ih natrag pretučene. Kad su ubili Sretu Bibića, prestali su s premlaćivanjem, te tako ja na red nisam došao.“

Nakon dva dana provedena u mitrovačkom zatvoru, grupa zatočenika povezana je lancima i poterana za Vinkovce. Najpre su bili smešteni u policijsko dvorište, a potom u sreski zatvor. Zahvaljujući pomoćniku sreskog načelnika koji je bio „vrlo duševan čovek“, u vinkovačkom zatvoru mitrovački zarobljenici imali su bolji tretman, ali, kako beleži „to dugo nije bilo“, pošto su vrlo brzo „ponovo došli pod vlast ustašku“. Predani su Viktoru Tomiću i njegovoj policiji koja ih je tukla i maltretirala.

Iz ustaških ralja i sigurne smrti, Udickog su spasile ćerke Vida i Kosara, koje su posle nekoliko dana došle u Vinkovce.[76] „Jedva su uspele da me smeste u bolnicu. Ležao sam pet dana u bolnici, uz asistenciju policije i šesti dan ćeri su uspele da me iz bolnice pošalju kući. Nisam se dugo pojavljivao na ulici i smatrano je da sam bolesnik kome su dani odbrojani.”

*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: