Sreda, 19. februar 1964.
Bilo je to pre četiri meseca. Ležimirci su tada malo spavali. Za neke kažu da su na nogama provodili i po dvadeset četiri časa. Gnev ih neki spopao! Besane noći. I opravdane, uznemirujuće nesanice… Hteli su pošto-poto da mnoge stvari isteraju na čistinu. Govorkanja i onog za selo karakterističnog prepričavanja bilo je na pretek. Čekali su samo njihov trenutak. Celo selo…
Prvo su se bojali za vodu. Jer, ako sodarka Jovanka Kuzmančević iz seoskog vodovoda odvede vodu u svoju sodaru, a za to je dobila saglasnost tadašnjeg predsednika Mesnog odbora Petra Zelenkovića, selo će ostati bez vode. A vodovod nije građen samo za Jovanku. I tako redom. Problema je bilo do mile volje. Neki nemirni duhovi su ušli u nas – govorili su tada Ležimirci – sve do zbora birača. A tada? – skočili su sa svojih mesta u sali Doma kulture i svi u jedan glas poviknuli: „Jače je selo od svatova! Dole odbornici Mesnog odbora na čelu sa predsednikom!“ U sali je za trenutak nastao tajac, a potom se razvila diskusija – kako ko stigne. Čule su se mnoge nepravilnosti u radu predsednika i Mesnog odbora u celini, kao i šefa Mesne kancelarije Nikole Brnjaševića. Meštani sela Ležimira menjaju Mesni odbor. Dolaze novi ljudi. Ambiciozniji. Novi predsednik Mesnog odbora je ujedno i sekretar Osnovne organizacije Saveza komunista Jovan Kuzmančević. Mlad, vredan i pošten čovek. Voliga celo selo.
Duhovi su se donekle smirili. Ali, svi ipak nisu najmirniji. Ranija vlast je sada „opozicija“. Šef mesne kancelarije primećuje da se na pomenutom zboru radilo o isključivoj prevlasti; novi odbornici su tada predlagali jedan drugoga, dok je odbornik Slobodan Bibić, koji je istovremeno izabran i za predsednika Mesnog odbora SSRN bio „kum“ u crkvi, a i sada mu na svečarima popa sveti vodicu. To kaže šef. Međutim, sekretar organizacije Saveza komunista prebacuje Opštinskoj skupštini što ne menja šefa Mesne kancelarije. Jer, tako je odlučeno na zboru birača. A odluka se mora poštovati. No, glasnija reagovanja se ne osećaju. Možda će ih samo biti, ako se odluke ne budu sprovodile do kraja…?
Inače, Ležimir je u ove dane pun želja i kurioziteta. Sreski turistički savez planira da više Ležimira gradi odmaralište. Novi put će takođe proći pored ležimirskih krečana. A Ležimirci će svaki sa svojim kolima da prevezu po tri kubika kamena. I to je odlučeno na jednom od poslednih zborova birača. Imaju želja „ko kobasica“ – rekli bi oni – i sve su to predvideli u svom sedmogodišnjem planu. Da li će želje postati stvarnost zavisi prvo od njih – malo i od opštine.
Sneg još uvek pokriva ležimirska brda. I zato sada o planovima samo razmišljaju. Ali, Ležimirci ipak ne sede skrštenih ruku. Sveesni činjenice da je kroz rekreaciju veća produktivnost, oni se sankaju. Da, sankaju se i to na tipičan „ležimirski“ način. I staro i mlado. A za sankanje je ova zima došla kao poručena. Snega i leda na pretek. Sa brda Centrumaša više sela, na sankama, merdevinama, koritima, jure mladi i oni čija jem ladost prohujala još pre rata. Dokoličari su izmerili i brzinu – preko sto kilometara na sat. Neverovatno, ali istinito. Bez povreda. Nedeljom ih je najviše; onih sa „čatlovima“ i iz glavne ulice. Vozeći se na merdevinama Steva Kozić i njegova žena Jovanka sa još troje mlađih, reprezentovali su pravi ležimirski „bob“. Za čika Tošu „buvu“ kažu da se sa svojih stotinak kilograma ne ustručava u letu na osamstometarskoj stazi. I to u velikoj šerpi… Tradicija koja će se, ako planirano bude i ostvareno, možda pretvoriti u unosnu turističku atrakciju…?
Veče se već spustilo na Ležimir. Čuje se samo po gde koji lavež pasa iz domaćinskih dvorišta i tihi žubor vode iz seoskog vodovoda. U „šorevima“ nigde žive duše. Pola sela se sjatilo pred Dom kulture. Seoski dobošar je ranije najavio: „Večeras će Kulturno-prosvetno društvo „Uroš Stajić“ iz Manđelosa prikazivati bioskop!“
Kino-projektor iz Manđelosa dovezen je polovnom „olimpijom“. Aparater je kao i uvek bio pedantan. Projektor je montirao na pozornici, a platno na zidu gde su ulazna vrata. Ali prikazivanje filma „Taksi za Tobruk“ nije odmah moglo da počne. Jer, dva postavljena nejednaka bela čaršava bila su nedovoljna. Sinemaskop je stigao i u Ležimir i trebalo je još da se donese baba Anin čaršav, pa traka da krene. Dvojica zaduženih za ove ove brzo su stigli sa čaršavom. Pošto je „platno“ nakalemljeno – film je počeo. A s njim i lupa u vrata. Uporno lupanje skoro čitav sat. Kad novopridošlim posetiocima nije uspelo da uđu, našli su solomonsko rešenje; odvrnuli su osigurač i gledaoci su se za čas našli u mraku. No, sve je ipak brzo popravljeno i traka je „isterana“ do kraja.
A posle? – nastavili su da gledaju televizijske emisije. Sve do oko 22 časa kad Ležimirci obično zimi idu na spavanje. Jer, sutra je u Mitrovici bio pijačni dan i treba poraniti za obezbeđenje mesta u autobusu – koji je priča za sebe…
B. Urošević
