Piše: Nemanja Milošević
U zemlji radnika i seljaka na brdovitom Balkanu, nekada je pismenost bila ozbiljan pojam. Posebno u ruralnim krajevima, u kojima su se u škole “davala” samo deca od koje se očekivalo da će u životu postati nešto.
Vremenom, prelaskom zemlje u Republiku, značaj opismenjavanja stanovništva sve više je počeo da dolazi do izražaja, jer, radilo se na industrijalizaciji, zar ne? Procenat pismenog stanovništva munjevito je rastao, da bi dostigao današnjih nešto preko 96 odsto.
Ali, uprkos tome što je u današnje vreme formalno srednje obrazovanje zakonska obaveza i samim tim nivo obrazovanosti naših građana automatski formalno viši nego decenijama ranije, postavlja se jedno ozbiljno pitanje. Koliko smo zapravo pismeni? I to, ne ono da poznajemo slova, azbuku i abecedu. Nego stvarno. Funkcionalno.
Neki dan mi je u nekoj televizijskoj emisiji zapala za uvo rečenica da je u Srbiji danas jedna od najvećih muka pronaći pismenog novinara. Uopšte ne gledajući u ekran, ne znam ni koja emisija je bila u pitanju, u trenutku sam se trgao iz svojih misli, koje su otišle na drugu stranu. Pitao sam se, koliko smo mi novinari zaista kompetentni da ispunjavamo sve svoje misije? Jer, rad u javnom interesu pored pravovremenog i tačnog informisanja, smatram, podrazumeva i davanje primera pismenosti čitaocima.
U današnje vreme, kada se najveći broj informacija nalazi u internetskim prostorima na našim mobilnim telefonima, i sam se redovno informišem na brojnim veb portalima. I, istina. Pošto mi je proveravanje gramatičke ispravnosti tekstova već postala profesionalna deformacija, prosto mi neke stvari paraju oči, jer, ono što sam video, nikako ne osvetlava obraz našoj profesiji. Čitajući neke tekstove, zapitao sam se: Čoveče, pa imaju li ovi ljudi četiri razreda osnovne?
I onda sam se setio da neki imaju i fakultetske diplome. Naravno, ovo nije nekakvo klevetanje kolega od strane isfrustriranog novinara sa lokala. Ovo je, da tako kažem, kritika čitavog društva. Ne samo jedne profesije.
Poznavajući gomilu visokoobrazovanih ljudi, shvatio sam, vremenom, da mnogi od njih po pitanju srpskog jezika i pravopisa nisu odmakli dalje od razdvajanja negacije od glagola (znate ono, “ne može” ili “nemože”, pitanje je sad).
E sad, da li je problem u školama? Nisam toliko siguran. Jer, kako to da su neki pismeniji od drugih? A išli su kod iste učiteljice, istog nastavnika i profesora posle. Sećam se da se u osnovnoj školi, kako kod učiteljice, tako i kod nastavnika, srpskom jeziku pridavalo baš dosta pažnje. E sad, neko je slušao na času, a neko nije. Isto i u srednjoj školi. A, s obzirom na to da je logično da nakon srednje škole poznaješ svoj jezik, na fakultetu je maternji jezik samo izborni predmet.
Nego, nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi koji nisu slušali na času, kao što rekoh gore, imaju potrebu da rade posao koji je vezan za pisanje. U tome je, po mom skromnom mišljenju, najveći problem. To je isto kao da se hirurgijom bavi neko ko ne poznaje anatomiju. Ponavljam – isto!
Na moju sreću, kolege u redakciji nemaju taj problem. Ne hvalim se, nemojte pomisliti. Ali, da nas ne uhvatite odmah u koštac, priznaću da nam se potkrade poneka slovna greška. Dešava se u brzini, šta ćeš. Još vid malo oslabio od buljenja u ekran.
A što se mene lično tiče – znam, ne stavljam uvek zarez tamo gde treba, i redovno ga mećem gde ne treba. I, čisto da znaju poznavaoci jezika kojima to možda smeta – to radim namerno. Po sluhu. Lepše je.
