Piše: Nemanja Milošević
Kako su prošli letnji dani, tako se polako privelo kraju naše nebaždareno lumpovanje po noćnim klubovima. Ili, možda, nije. Kako se uzme.
Brojke ponovo divljaju, zaraženih korona virusom je sve više, a u svest naših ljudi ponovo se uvukla ona čuvena sintagma – „nove mere“!
Uprkos tome što je vakcinacija, koja je početkom godine počela da se primenjuje i u našoj zemlji, davala privid svetla na kraju tunela, čini se da do te svetle tačke imamo da prevalimo još mnogo kilometara. Dobar tempo u početku, ulivao je nadu da ćemo do leta već uveliko skinuti maske, ali, izgleda da je polovina stanovništva koja je htela da se zaštiti od virusa to već odavno učinila. A, ona druga polutka, sada ponovo, kao i nebrojeno puta do sad, ima nekakve primedbe. Naravno, na pre oko nedelju dana uvedene mere.
Od samog početka, kako ne bi bila povređena slobodna volja naših građana, ostavljeno nam je pravo izbora na to da li ćemo primiti vakcinu ili ne. I to je, u neku ruku, u redu. E, sad, u čemu je problem?
Pa, kako su od nedavno uvedene kovid propusnice, naslušao sam se toliko kuknjave i raznoraznih komentara da mi je mozak umalo kolabirao. „Kako ćemo sad u grad? Diskriminišu nas! Teraju nas da se vakcinišemo!“
Diskriminacija. Ta reč je, čini mi se, obeležila ovu pandemiju. I, o njoj najviše tupe oni koji nisu učinili apsolutno ništa kako bi se ovo stanje okončalo. Međutim, po kom osnovu su diskriminisani oni koji ne žele da se vakcinišu i šta su uopšte njihovi prioriteti? Vakcinu, koliko znam, uglavnom ne žele da prime jer sumnjaju u njen sastav, misle da će narušiti njihovo zdravlje, spržiti im mozak, ubaciti čuveni čip. Dakle, stalo vam je do vašeg zdravlja!
Pa, kako se vaš izbor poštuje, morate biti svesni toga da svaki izbor sa sobom nosi neke posledice. I mi koji smo se vakcinisali, nismo znali šta se u vakcinama nalazi, ali, učinili smo to kako bismo makar pokušali da stanemo na put ovom sveopštem ludilu. Takozvani oportunitetni trošak. Umesto mogućnosti sopstvene ili smrti naših najbližih, izabrali smo samo mogućnost kontraindikacija, koje, još uvek, nisu dokazane. Ni sam ih nisam imao, osim što me je malo bolela ruka, kao i posle svake vakcine.
A, koje su vaše posledice? Pa, vaša posledica je nemogućnost izlaska u provod. Odnosno, ne baš nemogućnost. Možete učiniti i to, ali, uz dokaz da niste zarazni. I to, ne kako biste zaštitili nas koji smo već zaštitili sami sebe, nego kako biste se zaštitili međusobno. I, u čemu je onda problem? U svemu tome, ne vidim da vas iko disriminiše, već štiti. Niti vidim da vas iko primorava na nešto. Uostalom, zar niste nepokolebljivi i odlučni u tome da ne primite vakcinu po svaku cenu? Pa, brojke vakcinisanih će pokazati vašu odlučnost ovih dana. Ustvari, već je pokazuju.
Da ne bude zabune, moja kritika se ne odnosi na one koji su rešili da se ne vakcinišu, svoje razloge zadržali za sebe i uzdržali se od pridikovanja vakcinisanima.
Ipak, kako sam navikao na antivakcinaške priče, kuknjava za izlascima me nije mnogo začudila. Fasciniralo me je nešto drugo, a to je licemerje naših ugostitelja. I, naravno, diskriminacija. Diskriminacija nas vakcinisanih.
Čim je doneta odluka o kovid propusnicama od 22 časa, dobar deo ne samo sremskih, nego i lokala u čitavoj zemlji, doneo je sopstvenu odluku o skraćenju radnog vremena do iste te satnice. Kažu, kako ne bi došlo do diskriminacije i deljenja ljudi na vakcinisane i nevakcinisane.
Pa, zar to nije diskriminacija vakcinisanih? Zar to nije uskraćivanje mogućnosti normalnog života onima koji se od samog početka bore za njega?
A, što se licemerja tiče, još uvek se dobro sećam kuknjave ugostitelja zbog skraćenja radnog vremena koje im je bilo nametnuto tokom skoro čitavog trajanja pandemije, uz povremene kratke pauze. Pomoć im je, govorili su, tada bila neophodna, a gubici su im bili neizmerni.
Ako je tako, zašto onda skraćujete radno vreme samoinicijativno? Zar nećete na taj način sami sebi proizvesti gubitke?
Državni aparat je, pričam ovo bez ikakve političke konotacije, ugostiteljima ovaj put dao mogućnost da rade normalno, puno radno vreme. Tako, i u ovoj prilično nezgodnoj epidemiološkoj situaciji, oni su ostali zaštićeni. Ali, iz nekog, samo njima poznatog razloga, rade na svoju štetu.
Mi koji smo se vakcinisali, bez izlazaka nećemo propasti. Od samog početka smo navikli da radimo u prilog suzbijanja pandemije. Ali, da li će propasti naše kafedžije i vlasnici klubova? Kako će nadoknaditi gubitke koje sami sebi prave? Ko zna, možda i za to budu tražili još jednu finansijsku injekciju od države, odnosno nas, poreskih obveznika.
