• ponedeljak, 29. novembar 2021.
JOŠ JEDNA PRIČA КRAJ PUTA: Ne da Uška da se krade!
Reportaža
0 Komentara

JOŠ JEDNA PRIČA КRAJ PUTA: Ne da Uška da se krade!

5. novembar 2021. godine

U vožnji po obroncima Fruške gore, čovek u svakom trenutku može da sretne nešto interesantno. Osim prelepog pejzaža, u svako doba godine, kraj puteva kojima su isprepletana ova naša sela, uvek se nađe i neki zanimljiv Fruškogorac.

U onim ratarskim krajevima, u zavisnosti od sezone, oni su na svojim traktorima ili kombajnima. U onim višim delovima, čitava paleta različitih ličnosti, u poslovima je oko voćnjaka i vinograda, a, nije redak ni slučaj da u vožnji seoskim putevima naletite i na po neko stado.

I tako, baš na ulazu u Vrdnik, onim putem što vodi od Jaska, ovih dana smo zatekli stado koza, o kojima je, osim domaćina Milana Rapajića, brigu vodila Uška. Nije pulin, ali nešto slično, ona rasa sa malo ravnijom dlakom.
Nakon pitanja “Ima li zime?” i kraćeg razgovora o vremenskim prilikama, domaćin nam reče da se kozarstvom, u nešto manjem obimu, bavi već godinama.

– Кoze držim najviše za svoje potrebe, već nekih šest godina. Imam oko osam koza, koje nisu neke čistokrvne rase. Neka mešavina alpske koze, sa ovom našom domaćom, valjda. Hranim ih od dva jutra zemlje u arendi, i uglavnom gajim stočnu hranu, a, za neki veći poduhvat u poljoprivredi – nemam finansija. Mala su mi primanja da bih ulagao neke veće novce, ali, za sopstvene potrebe i još neki dinar pride, dovoljno je i ovo – priča Milan Rapajić.

Pošto nije veliki poljoprivrednik, stočarstvom se, kaže, ne bavi zarad profita, već, pre svega, kako bi se ukućani hranili zdravo. Zato na svom skromnom imanju, kao svaki pravi seoski domaćin, ima još dvoje svinja i pedesetak kokošaka.
Što se prodaje kozijeg mleka tiče, ljudi su, kaže, zainteresovani.

– Pokazalo se da je kozije mleko zdravije od bilo čega. Zato su verovatno tokom pandemije korona virusa ljudi masovnije počeli da traže mleko i surutku. Кažu da je dobra za oporavak nakon preležane bolesti, a, znamo da e dobra i za prevenciju mnogih bolesti. Surutku traže i oboleli od drugih bolesti, poput jetre i slično, ali, ipak, nemam ja mleka i surutke koliko bi trebalo da se svi podmire – priča Milan, i dodaje da svoje koze nikada ne hrani koncentratima, već ih isključivo pušta na ispašu, da same biraju travke.

Dan, priča, provodi uglavnom radno, a i sa manjom količinom koza, posla ima na pretek.

– Ima dosta obaveza oko koza, ali, sreća pa je reč o pametnoj životinji. Ona pase sat vremena, a kad se zasiti ide u štalu, nije prokleta kao ljudi. Sve razume, i vrlo je privržena. Ujutru i uveče imam dva sata obaveza, dok se pomuze mleko i oko ispaše, a, pored obaveza oko stoke, uvek ima posla i oko uređenja kuće, koliko zdravlje dozvoli. Čovek na selu mora da radi, to mu je u krvi – kaže Rapajić.

Кoza je, istina, pametna životinja, a jedna od njih pratila nas je u stopu, verovatno u želji da je fotografišemo, pošto joj je objektiv fotoaparata bio naročito interesantan. Nakon portretne fotke, dok polako završavamo priču, i pružamo ruke u znak pozdrava, jedna od njih se iza domaćinovih leđa prišunjala komšijskom stablu. Srećom, Uška ne dozvoljava da se krade tuđe, pa je čitavu situaciju regulisala na vreme.

N. Milošević/S. Branežac

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: