Korak uz korak… pas i čovek
– Pas jeste čovekov najbolji prijatelj i ako mu se poverite i prepustite kao što sam ja uradio, može vam doneti dosta sreće. Samo polako i napred za njim. Sigurno će vas odvesti gde treba, a da toga možda niste ni svesni. Meni se upravo to desilo i što je najlepše, dešava se još uvek, kaže Miloš Kosanić
Kada sam pre gotovo četiri godine u „Sremskim“ objavio priču o Milošu Kosaniću iz Sremske Rače i Slovakinji Lenki Hetfleišvoj njihov život delovao mi je sličan onom kojeg su u „101 Dalmatincu“ živeli Rodžer i Anita. Oboje su voleli prirodu i pse, pa ih je upravo ljubav prema Nemačkim kratkodlakim ptičarima zbližila i nerazdvojivo spojila.
Upoznali su se na jednoj izložbi, nisu se ni poznavali, ali je ljubav prema četvoronožnim zajedničkim prijateljima bila sasvim dovoljan okidač. Priče su krenule, sa njima ljubav, obavljeno je venčanje i kolo se zavrtelo. Život ih je stazama kojima su premrežili čitav svet vodio od Sremske Rače do Slovačke i natrag. U početku, prateći svoje pse, išli su sami, da bi im se kasnije pridružila i Tara koja ovih dana broji svoje dve i po godine.
Život u Slovačkoj
Trenutno, Kosanići žive u Slovačkoj, u Dubnici nad Vahom, malenom gradiću veličine Šida. Miloš je postao direktor izvoza u kompaniji koja se bavi prodajom auto elektronike i auto sigurnosti, a Lenka, koristeći porodiljsko završava studije na Ekonomskom fakultetu u Bratislavi.
– Gradić nije velik, ali u njemu ima više od 400 fabrika koje rade i zapošljavaju oko deset hiljada ljudi. Mnogo naših ljudi dolazi da radi kod 
nas, što nas raduje jer imamo sa kim da pričamo na srpskom. Iako je Lenka Slovakinja, a Tara je više ovde nego u Srbiji, trudimo se da pričamo srpski koliko god možemo. I dalje se jednako volimo, držimo se zajedno i trudimo da kroz sve što nas u životu čeka i što nam se desilo prođemo zajedno. Da ne budem nepošten, život nam se pokrenuo na bolje, ali to nije došlo samo od sebe. Dosta smo radili, trudili se i uspeli da sredimo neke jako važne stvari u svom životu, kaže Miloš.
Život u Slovačkoj je lep, smatra Miloš. Za relativno kratko tranziciono vreme nekadašnja (ne)voljna članica Istočnog lagera uspela je da se promeni na bolje. Politički sistem je uređen, a sa njim i ekonomski pa je Slovačka danas jedna od najperspektivnijih malih država Evrope.
– Uprkos tome što smo se materijalno obezbedili i možemo da planiramo budućnost, srce sve nas, a posebno mene vuče u Srbiju. Bio bih nepošten kada bih rekao da smo u Srbiji živeli loše, ali Slovačka daje mogućnost da svojim radom steknete još i više. U Srbiji nisam mogao ni da sanjam da ću posle šest meseci na jednom radnom mestu dobiti ponudu za stambeni kredit po veoma povoljnim uslovima. U Slovačkoj to je i te kako moguće, priča Miloš.
Ipak, smatra Kosanić, koreni su jači od svega. Oni predstavljaju ne samo izraz tradicije, nasleđa već i ljubavi. A ta ljubav, čoveka vraća na izvore kako bi se iznova i iznova napio vode koja ga je učinila onim što jeste.
Odavanje pošte
– U centru te ljubavi bili su, sada su i ostaće – psi. Kada sa ove distance pogledam na svoj život, sve ono lepo što mi se desilo u životu, vezano je za pse. Sa njima sam odrastao, zahvaljujući njima upoznao Lenku i sada tu ljubav prenosimo na Taru. Da i tu slučajno ne zaostanemo za Rodžerom i Anitom, kaže Miloš.
Od poslednjeg zvaničnog kontakta do danas, Kosanići su na polju uzgajanja pasa napravili svetske rezultate. Na svetskom takmičenju u Milanu prošle godine, njihovo štene E’ Oreo Vom Lordhov, zvanično je proglašeno za najlepše u svetu, a ove godine, u Briselu, njihov mužijak Elros Vom Lordhov zauzeo je treće mesto u Evropi. Ovi rezultati kojima se pored Kosanića može ponositi i sam Srem u kojem je Miloš sticao prva znanja o psima, bili su i povod našem novom razgovoru.
– Trenutno imamo pet odraslih pasa, a aktivno se takmičimo sa dva psa. Ispite u radu polažemo redovno u Slovačkoj i Srbiji. Naši psi su u međuvremenu postali šampioni više evropskih zemalja: Srbije, Slovačke, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Češke, Austrije, Nemačke, Belgije, Španije, Australije, Južne Afrike. Izuzetno smo zadovoljni, ali pravi dani, ako nastavimo da radimo sa ovoliko ljubavi, a siguran sam da hoćemo, tek dolaze. Za razliku od mnogih koji rade iz prestiža, slave, mi radimo samo iz ljubavi koja je još jača od kako smo se venčali i dobili Taru. Praveći od naših mališana svetske i evropske šampione, mi se odužujemo njihovim precima koji su nas zbližili i učinili porodicom. Naša misija je mnogo veća od pukog tamičenja. Mi odajemo poštu, a to je velika odgovornost, smatra Miloš.
Da svi budu kao Kosanići
Za razliku od Rodžera i Anite koji su spletom okolnosti do svog 101 Dalmatinca došli relativno brzo i možda bez svoje volje, iz Miloševe i Lenkine odgajivačnice „Vom Lordhof“ za poslednjih pet godina izašlo vise od stotinu pasa. Kao i pre četiri godine, pse prodaju i poklanjaju isključivo onima koji imaju iskustva rada sa psima. Vode računa o njihovom smeštaju i nakon što napuste odgajivačnicu i trude se da budu na usluzi njihovim novim vlasnicima. Neki su imali više, neki manje uspeha, ali su Kosanićima jednako na srcu.
Svim svojim psima „poznaju trag“, druže se sa njihovim vlasnicima i srećni su jer su njihovi psi postali nerazdvojni deo porodica u koje su dospeli. Tako, odajući poštu onima koji su ih učinili jednim, Kosanići ne poklanjaju samo pse, nego i svoju ljubav, slogu, jedinstvo i duh. Da svi budu kao oni.
– Najveći broj ljudi sa kojima smo radili lako se odlučuju da kupe još jednog psa kod nas. Takođe, ponosan sam i na činjenicu da se naši psi ne koriste samo za pomaganje u lovu, što im je osnovna primena, nego i u radu austrijske policije, kojoj pomažau pri otkrivanju narkotika i u traženju ljudi u lavinama i provalijama. Na taj način, opet zahvaljujući psima, i mi Kosanići dali smo svoj doprinos borbi za bolji svet. Između ostalog, naši psi su stalni učesnici „kanikrosa“ odnosno takmičenja u trčanju sa psom koje se tradicionalno održava u Belgiji. Tu takođe ostvaruju dobre rezultate što nam donosi novu sreću i nove prijatelje, dodaje Miloš Kosanić uz poziv svima koji to do sada nisu učinili, da počnu više da se bave psima: – Pas jeste čovekov najbolji prijatelj i ako mu se poverite i prepustite kao što sam ja uradio, može vam doneti dosta sreće. Samo polako i napred za njim. Sigurno će vas odvesti gde treba, a da toga možda niste ni svesni. Meni se upravo to desilo i što je najlepše, dešava se još uvek.
