Članak “Ko krade bebe, a ko muti vodu?”, nedavno objavljen u Sremskim novinama i na portalu sremskenovine.co.rs, prilično je uzburkao domaću javnost. Na tvrdnje da je krađa novorođenčadi, o kojoj je bilo reč, nemoguća, ovih dana je reagovala Rumljanka Ana Pejić, predsednica Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, sa željom da javnosti iznese svoj slučaj.
U mitrovačkom Porodilištu, kaže, porodila se 24. avgusta 1988. godine.
– Porodila sam se carskim rezom. Kada sam se probudila, rečeno mi je da sam rodila devojčicu, tešku 2,3 kilograma i da je odnešena u inkubator. Bila je sreda, 10 sati pre podne. Rečeno mi je da će mi doneti dete u petak ujutru, da ga vidim i podojim. Pošto je moj carski rez bio veliki, poprečni, a prilikom zahvata mi je oštećena i bešika, bila sam prikovana za krevet. Da sam ikako mogla, četvoronoške bih otišla da vidim svoje dete, ali soba u kojoj su deca u mitrovačkom porodilištu su na jednom kraju hodnika, kod lifta, a mi smo bile na skroz drugoj strani. Samo jedna žena koja je bila pokretna, obilazila je moje dete i izveštavala me da je sve u redu – priča Ana.
Kako kaže, u petak, kada je bilo vreme za podoj, rečeno joj je da je njeno dete umrlo.
– Inače, u Sremskoj Mitrovici ima oko 60 roditelja koji traže svoju decu, i sva deca su umrla noću, kao i moje. Uz vrištanje i plakanje, odmah sam dobila injekciju sedativa i odmah sam zaspala, kada sam prebačena na sprat iznad, na ginekologiju. Tada se opraštam od porodilišta. Dr Peruničić, koji je tada bio načelnik, je došao u vizitu, i kada sam ga pitala da li treba da zovem nekog od porodice da obavi sahranu i preuzme leš, rekao je da ostajem u bolnici i idem kući bez deteta, a bolnica će se pobrinuti za sahranu. Moja jetrva je, na primer, nedugo pre toga rodila mrtvu bebu i dobila je i sahranila. Bilo mi je čudno, ali ćutala sam. To je ono ćutanje koje me boli do danas, i od tada više ne ćutim – kaže Ana Pejić.
Kući je, priča, došla bez deteta i bez ikakvih dokumenata.
– Verovala sam sistemu i nisam ništa dovodila u pitanje. Tek 2000. godine sam čula da neke žene i neki ljudi pronalaze svoju decu i pričaju o aferi nestalih beba. Tada nisam znala o čemu se radi i nisam im se priključila. Godinama posle toga, na nagovor supruga, 2014. godine, otišla sam u matičnu službu i dobila dva izvoda, iz knjige rođenih i umrlih. Prema tim dokumentima, rodila sam žensko dete sa matičnim brojem, a umrlo je muško bez matičnog broja i to mi je bio znak za uzbunu. Od tada do danas vodim istragu. U međuvremenu sam izvadila sve dokumente do kojih sam mogla da dođem, a u kojima su mnoge stvari sumnjive. Istorije bolesti za nas nema, izveštaj o smrti je uz potvrdu o smrti trebao biti predat matičaru, ali ga nema i ne može ga biti jer nije rađena obdukcija. Postoji samo dokument kojim se dete upućuje na obdukciju, kao i natpis da obdukcija nije urađena. Dakle, dete niko nije video, niti je sahranjeno. Drugo, izdat je nalog da se kupi sanduk, kao i nalog za prevoz leša tadašnjim Komunalijama, ali današnje Komunalije nemaju nikakav dokument o samoj sahrani, što znači da nalozi verovatno nisu ni izašli iz bolnice – kaže Ana.
Još ranije se, kaže, interesovala gde joj je sahranjeno dete.
– Pitala sam neke sestre i babice gde mu je grob, ali su mi rekle da je moje dete odvezeno u Beograd u masovnu grobnicu za bebe sa spomen pločom na koju se graviraju njihova imena. Međutim, saznala sam da tako nešto ne postoji – seća se Ana, koja je od početka svoje potrage nekoliko godina radila anonimno, bez ičijeg znanja.
– Osim potrage za dokumentima, razgovarala sam sa čistačicama u bolnici, sa babicama, sestrama, lekarima. Pronašla sam i babicu Evu, koja je prisustvovala mom porođaju, kod koje sam dva popodneva provela u razgovoru, neposredno pred njenu smrt, a razgovore imam snimljene, kao dokazni materijal – kaže Ana Pejić.
Nekoliko godina kasnije, 2018., zajedno sa drugim roditeljima koji su u potrazi za nestalom decom, osniva pomenuto Udruženje.
– Postojeća udruženja nisu mogla da prihvate sve majke na teritoriji Srbije, koje traže svoju decu. Od 1960. godine, sve do 2010., država je zvanično objavila 240.912 mrtvih beba, što je enormno veliki broj. Prema tim podacima, 1988. godine, 18 beba umrlo je ili mrtvorođeno u Sremskoj Mitrovici. Prema podacima matičara, taj broj je bio 24. Kada smo pismeno pitali bolnicu, pismeno su nam odgovorili da je taj broj 36. I u drugim gradovima, bilo je gotovo duplo više umrlih i mrtvorođenih beba nego u statističkom izveštaju. To je ogroman broj koji zahteva istragu. Čak i da su sva ta deca umrla, onda lekarima zaduženim za njih treba oduzeti diplomu. To je jedno mrtvo dete na deset dana, što se ne dešava ni u najnerazvijenijim zemljama sveta – priča Ana.
Vremenom, kaže, oko nje su se okupili roditelji iz svih krajeva zemlje.
– Počeli smo da se okupljamo, organizujemo, razgovaramo. Do dokumenata smo dolazili jako teško. Uglavnom je to bilo van protokola, a dokumenta koja smo dobili zvanično, uglavnom su bila ona koja ne bole. Upoređivali smo informacije koje imaju majke porođene u Sremskoj Mitrovici i tražile podatke koji nas povezuju. Lekar je skoro uvek bio isti, a zajednička stvar je bila i noć, tokom koje su sva deca umirala. Kako je vreme odmicalo, organizovali smo se u politički pokret, a do sada smo prikupili enorman broj dokaza. Zalažemo se za pronalazak sve prodate dece u Srbiji, bez obzira na to ko ih je i na koji način prodao – priča Ana i dodaje:
– Svi pokušaji da se bebi afere zatvore nisu uspeli. Ovo je afera koja najduže traje, ima najviše učesnika i najviše žrtava. Zato ćemo i na sledeće izbore izaći kao politički pokret “Otete bebe”, jer zahtevamo da se otvore arhive svih tajnih i javnih službi, kao što su one dostupne u drugim državama u kojima su se dešavale slične stvari, poput u Španiji, Argentini, Irskoj… Trenutno, već treći mesec, svakog vikenda po Srbiji prikupljamo potpise podrške i ljudi nam prilaze. Podržavaju nas. Bili smo u Beogradu, Somboru, Šidu, Sremskoj Mitrovici, Kraljevu, na Zlatiboru, u Užicu, a prošlog petka smo imali tribinu u Ubu u Kulturnom centru, gde smo fenomenalno dočekani. U svakom gradu nas ljudi dočekuju, donose nam hranu i piće, prihvataju u svoje domove na noćenje. Svuda imamo ljude kojima su deca nestala i oni nas rado dočekuju. Izlazimo na izbore sa punom listom, a na predsedničkim izborima ćemo podržati onoga za koga budemo sigurni da će pomoći u rešavanju bebi afere. Do sada nijedna vlast za to nije bila zainteresovana – kaže Ana Pejić.
Prema njenim rečima, rešavanje afere donelo bi mir roditeljima i razjasnilo neke stvari iz prošlosti.
– Rešavanje bebi afere udara temelje ovoj državi. Ako želimo napred, moramo se rastati sa prošlošću i razjasniti neke stvari. Ovo nije igra i radi se o više od milion stanovnika jednog naroda, jer ako je dete nestalo šezdesetih godina, koliko bi ono danas imalo unučadi? Oni su sada verovatno stranci. Nas je na ovo naterala nužda, i ne radimo to iz zabave, posebno zbog toga što imamo iskaz jednog lekara iz Sremske Mitrovice, da su decu prodavali neonatolozi, država i centri za socijalni rad. Zato želimo da se to istraži, a i znamo da deca nisu tako lako umirala. Tako tvrde lekari koji su članovi našeg udruženja – zaključuje.
Dokazan prvi slučaj
Posle višedecenijskih sumnji da su se u porodilištima u bivšoj Jugoslaviji krale bebe, rasvetljen je jedan slučaj star 40 godina.
Mlađan Radivojević iz Aleksinca, koji je pre četiri godine sa Udruženjem za istinu i pravdu o bebama, podneo krivičnu prijavu da je otet, u Kruševcu se pojavio sa biološkom sestrom i DNK analizom koja to potvrđuje.
Mlađan je prva osoba za koju je dokazano da je ukraden kao beba.
Njega su pre 40 godina uzeli od majke u porodilištu Opšte bolnice u Kruševcu i odneli u Aleksinac porodici Radivojević koja nije imala dece.
Mlađan je posumnjao da je usvojen kada se oženio jer mu se izvod iz matične knjige rođenih nije slagao sa podacima roditelja. A sada je DNK analizom pronašao svoje biološke roditelje.
N. Milošević
You must log in to post a comment.