Sad ih razumem. Shvatam. Nisam ih ni kao pripravnik mrzela. Možda ih nisam baš volela, ali, zasigurno – divila sam im se. Verovatno sam im i zavidela, ali, očigledno, divila sam im se. Jer su bili radni, vredni, znali svoj posao, specifično krajnje dobronamerni. Podučavali su nas
Piše: Ana Antonin
(Radila u Sremskim novinama od 1973. do 2009. godine)
Pripravnik sam u „Sremskim novinama“, novinar pripravnik. Kažu, TO biti u ovoj redakciji je gadno, i božanstveno. Kad više nisi pripravnik.
Peti put, slovima i brojkama, peti put mi urednik hronike, zaguljeni divoški Sremac vraća rukopis. Mislim, ne rukom pisan rukopis, već šlajfnu sa izveštajem sa gradske pijace. Ma, ne izveštaj – vest je to od tri rečenice u sedam redi. Peti put letimično pogleda moj rukopis, a nije rukopis, i samo prokomentariše: „Ne valja, piši ponovo“. Kako sam ga zamrzela!
Onako krakatog, mršavog, a sremački inadžijskog – nisam htela da ljutim. Ćutim. Ne znam ŠTA ne valja, al’ ćutim. Ćuti i on o tome ŠTA ne valja. Cene? Pa ne izmišljam ih ja. Šta je loše u tome koliko košta patlidžan na mitrovačkoj pijaci, šargarepa, crna rotkva, beli luk, žuta – ljuta papričica… Mrzim ga… Bezdušno kljucam po pisaćoj mašini, na nečem se moram iskaliti, podnosim mu šlajfnu. On je tek okrznu pogledom, dobaci „Piši ponovo“ ne prestajući da brzopotezno sa obe ruke rafalno savladava svoju pisaću mašinu… Sustajem, odustajem? Al’, opet, i ja sam Sremica… Sročim nanovo vest – „Ne valja“… Kod devetog mog rukopisa u pokušaju, a nije rukopis, njemu dojadi. „Pripravniče, zapamti, kad navodiš cifre, do deset se pišu slovima, a preko deset arapskim ili rimskim znacima. Cena patlidžana je OSAM dinara, a ne 8 dinara!“
Zaista sam ga mrzela u tom trenutku.
***
Nekako u jednom talasu su „Sremske novine“ zahvatile nas desetak pripravnika. Mi mladi, nadobudni, umišljeni, poneki uobrazili još i da su pesnici, ma, mislimo – niko nam ravan. Pa se opustili.
Uobičajen nedeljni redakcijski dogovor. „Talas“, naravno, odmah do vrata, da prvi strugne kad urednik završi „vakelu“. A „matori“ urednik – strah i trepet. Počinje „slovo“.
– Mlad kolega kad dođe u našu redakciju, prvo što nauči, to je da dolazi u deset sati na posao.
„Talas“ se – zatalasao, zakikotao, preglasno.
ON nas pogleda. Ćuti. Ne sluti na dobro. Skida naočare. Još zloslutnije. Zagrme grobnim glasom „NIJE SMEŠNO!“ Uvoštismo se. Kako se ko u kojoj pozi zatekao. Toša krenuo da pripali, u jednoj ruci cigara, u drugoj dogoreva palidrvce, usta poluotvorena, a ukočena…
Mislim da GA je tada ceo „talas“ zapljusnuo mržnjom… Seća li se ON svoje mladosti… a mi smo noćas samo „Kićinog malog“ pratili u JNA. Mislim, za taj dan imamo objašnjenje. Opravdanje – ne.
***
Još studirajući, obećah majci da ću je, kad se zaposlim, turistički povesti u Kijev – Moskva- Lenjingrad da vidi Rusiju. Ratne generacije su slabe na „braću oslobodioce“, a i meni se bazalo preko Jugoturs-a. Kad rekoh NjEMU gde idem za godišnji odmor, oduševi se – mogu li da mu sa tog putovanja donesem „Rat i mir“. Da ga čita u originalnom ruskom izdanju. Obećah. Ali, ne možeš ti od ruskog vodiča da tumaraš gde kako hoćeš, ne nađoš ni Tolstoja, ni Gogolja, ni Puškina… NjEGOV sin mi je „školski“ iz Gimnazije, glavni je i odgovorni, kako mu na oči praznih ruku. Dosetih se „berjoski“- pun je strane robe, a ON strastveni pušač na lulu. Ne razumem se u duvan za lule, ali, izabrah najskuplji. Nadam se i da je najkvalitetniji.
Ne mogu reći – obradovao se poklonu, kaže, razume ruske vodiče. Odahnuh. Šećkah se bezbrižno po redakciji, a ON me dočeka: „Pa boga mu Ana, pa nećemo valjda raditi za svaki drugi broj?“
Pa ko bi GA takvog mogao voleti! A i za ceo život mi se ogadio miris duvana iz lule. Kad ga osetim, sve se osvrćem, da nije ON tu negde.
***
„Piše ko stigne, uređuje ko mora“ uveo nam je, kao stalnu rubriku, krupni Donjosremac zaljuben u šumske pečurke. Svi smo tokom nedelje skupljali „cake“, da nekog podbodemo „da se Vlasi dosete“, ali, ipak, uvijeno, da niko ne može sudski da nas goni. Donjosremac gljivar prima na sebe „ovo vam neću zaboraviti“.
Pred spuštenom rampom na izlazu iz grada zaustavljam se iza novog „stojadina“ sa probnom registarskom tablicom. Otegao se red. Meni se ne žuri, u lež’mirskom vinogradu me paprikaš od matorog petla čeka pa čeka. Prilazi mi vozač „stojadina“ sa probnim tablicama i raspituje za pravac izlaska iz grada, vraća se u Vukovar. Objasnih. Usput upitah otkud on ovde sa probnim tablicama. Kaže – kupio taj nov auto. U to vreme je bila jagma za „stojadinima“, pa i kad ga uplatiš, načekaš ga se. Pohvali se on razmetljivo – za par dana preko mitrovačke firme. Kako? Iskezi se on i samo protrlja palac o kažiprst. Razumedoh. Pozdravismo se. Zapisah broj probne tablice.
Krupnom Donjosremcu zasijaše oči kad mu ispričah susret – poslastica koja se ne propušta. Kad izađoše novine, telefoni se usijali. Bocin, autor rubrike, ne otkriva izvor informacija i samo odgovara – tužite, al’ možete da nam pljunete pod prozor… naravno, ništa od tužbe. Kasnije, saznadoh da je posrednik za „palac o kažiprst“ bio – moj dalji rođak…
***
Kad smo tog popodneva banuli kod Donjosremca da od ogromne puhare zgotovimo paprikaš, iznenadili smo mu suprugu. Nežna, sitna, suptilna, Lomonosov diplomac. On je sa ulaza graknuo: „Sklanjaj te gaće sa stola“. Usplahireno je gledala po sobi – on nije voleo uštirkane, vezene, heklane miljetiće po naslonima fotelja, stolu, komodi. Imao je šeretski smisao za humor, a beskrajno je voleo svog Lomonosovog diplomca.
Ipak, u tom trenutku, bila sam na njenoj strani. Popreko sam ga pogledala.
„Rad je od majmuna stvorio čoveka, ali može i obratno“- znao je da kaže kolega iz Dalmacije. Lično je bio – mrav i pčela u jednom. Sve prvi čuje, sve o’ma sazna, svima prvi javi. Na sastanku redakcije glavni mu spočitava: „Kolege se žale na tebe da tezgariš za još 17 redakcija“, što je u ono vreme bila jeres. Hladno odgovara: „ Nisu u pravu, reč je o 21 redakciji“.
Prezrivno ga tumačim, u sebi, naravno. Pa spava li on ikada, koliko mu traje dan?
Definitivno ga ne volim.
***
Na radni dogovor stižu kolege iz Šida, Beočina, Inđije… Brdo šlajfni donosi „kuštra“ iz Novog Sada, „pokriva“ Beočin, uz posao i porodicu diplomira na fakultetu. Šiđanin, uz poštapalicu „sa nikim“, uređuje listove „HEMPRO“, PIRO „Šid“, „Mesna industrija“… a tek su Inđijci priča za sebe. Kao da „Matroz“ samo za njih proizvodi šlajfne. K’o geštetneri izbacuju rukopis za rukopisom.
Mrzim ih, toliko produktivne i neumorne… ja još kljucam po pisaćoj mašini.
***
Prošlo je vreme, stišale se strasti, drugčije sada moje oči sjaje… Sad ih razumem. Shvatam. Nisam ih ni kao pripravnik mrzela. Možda ih nisam baš volela, ali, zasigurno – divila sam im se. Verovatno sam im i zavidela, ali, očigledno, divila sam im se. Jer su bili radni, vredni, znali svoj posao, specifično krajnje dobronamerni. Podučavali su nas.
Danas, u penzionerskim danima, lektorišući prijateljima neka izdanja – intervenišem. Cifre do deset se pišu slovima, nije ćerka već kćerka, ne počinji pasus slovom U, infinitiv nije u duhu našeg jezika… To sam u „gadnim“ pripravničkim danima naučila, da bih, vremenom, „božanstveno“ uživala u „Sremskim novinama“. Nikad nisam dosegla NjEGOV nivo, Donjosremca, a kamo li onog zadrtog Divošanina sa uzrečicom „Svako ima pravo da bude zaguljen na svoj način“. Definitivno, daleko sam bila od bilo kakve smrknutosti prema njima. Danas to znam.
