Kao najveću razliku između nas i Vijetnamaca, Sofija navodi da su oni daleko tradicionalniji. Neretko upoznaje devojke svojih godina koje ne mogu da izlaze bez dozvole roditelja, kao ni da putuju zato što nisu udate
Piše: S.Belotić
Ovih dana ponosni roditelji Nikoline Rakić iz Rume vratili su se iz Vijetnama sa velike svadbe svoje ćerke. Ova devojka pre tri godine otišla je na daleki istok, željna novih izazova, danas predaje engleski u metropoli Ho Ši Minu, nekadašnjem Sajgonu, udala se za Vijetnmaca, a znajući lepotu naših devojaka i različitost u odnosu na Vijetnamce, tamo je postala prava atrakcija. Iako hiljadama kilometara daleko od Srbije, kaže da je svoje mesto našla u Vijtnamu, a novi rumski zet Hui na leto će prvi put doći u Srbiju. Ona govori o sličnostima i razlikama, o potpuno novoj dimenziji života, drugačijim običajima i funkcionisanju u gradu koji broji skoro dva puta više stanovnika od cele Srbije.
– U Vijetnam sam došla pre tri godine zbog želje za avanturom i izazovima. Osećala sam se neispunjeno i poželela sam da odem u daleke krajeve, gde su kultura i način života drugačiji. Prvo sam radila za jednu međunarodnu kompaniju u oblasti šou-biznisa i sećam se da su me ljudi upozoravali kako je to primitivna zemlja, takođe su mi spominjali i čuveni rat u Vijetnamu, ali ništa nije poljuljalo moju odluku. Sada vidim koliko su se prešli, pošto se Vijetnam brzo razvija i mnogo je bogata zemlja. Živim u Ho Ši Minu – ekonomskom centru Vijetnama, haotičnom megalopolisu koji odiše energijom 24 sata i broji oko 11 miliona stanovnika, kaže Nikolina.
Sličnosti i razlike
Svoje mesto, kada je karijera u pitanju, našla je kao nastavnik engleskog jezika. Ova profesija tamo je dobro plaćena i nastavnici su traženi, što je bio dovoljan razlog da se posveti edukaciji i promeni profesije. Predavala je deci različitih uzrasta, od male dece pa do studenata univerziteta. U jednom odeljenju ima i do 45 učenika, pa je posao daleko zahtevniji nego kod nas. Osim toga, kako kaže, nastavnik treba da zna kako da, pored gradiva, učenicima pruži i ljubav, pošto su im škole zahtevne i uče pod velikim pritiskom.
– U početku sam se osećala kao da sam u novoj dimenziji. Ne postoji šansa da mi ikad bude dosadno u Vijetnamu, jer se na svakom ćošku oseća živost. Nakon tri godine i dalje ne mogu da se zasitim, ali često mi nedostaje moja Ruma. Teško je držati korak s ovakvom energijom svaki dan i zafali mi ta ljupkost koju ima moj rodni grad. Usvojila sam neke njihove norme ponašanja, poput spretne vožnje motora u haotičnom saobraćaju i savladala osnove vijetnamskog jezika, pa sam ljudima veoma interesantna i često mi prilaze da se fotografišu sa mnom, iznosi utiske o ovelikom gradu Nikolina.
Kao najveću razliku između nas i Vijetnamaca navodi to da su oni daleko tradicionalniji. Neretko upoznaje devojke svojih godina koje ne mogu da izlaze bez dozvole roditelja, kao ni da putuju zato što nisu udate, dok kod nas možda ima i previše slobode. Oni su smiren i miroljubiv narod, pa se nekad oseća suviše temperamentno, i uči sebe da se ugleda na njih u tom pogledu. Kao najveću sličnost izdvaja ljubav prema muzici i veselju.
Srpsko-vijetnamska svadba
– Igrom sudbine tamo sam upoznala i svoju srodnu dušu, on je Vijetnamac i zove se Hui, a naša ljubavna priča podseća na situacije koje se viđaju samo u filmovima. Nedavno smo se venčali, i to je bila velika vijetnamsko-srpska svadba. Pripreme su počele samo četiri meseca pred svadbu. Prvo smo se venčali u opštini, sami nas dvoje, pošto se to odvojeno radi i nije mnogo bitno u njihovoj kulturi. Nakon toga sledi fotografisanje mladenaca koje mora biti nekoliko meseci pred venčanje. Putuje se na interesantne destinacije sa timom koji čine fotografi, šminkeri i frizeri. Osećala sam se kao holivudska zvezda, pošto su mi svi posvećivali mnogo pažnje i ugađali mi, a nosila sam četiri venčanice različitih krojeva i boja. Sama ceremonija svadbe je slična kao i kod nas, razmenjuje se prstenje, pije šampanjac i seče se torta. Majka mladozenje po tradiciji kupuje snajki skupoceni nakit, koji joj stavlja pred svadbu. Imali smo skoro 700 gostiju, što mi je bilo veliko iznenađenje. Oni se ne zadržavaju dugo, večeraju, malo se vesele i odu kući nakon tri sata. Posebno drago mi je bilo što je tu bila moja porodica i prijatelji iz zemalja bivše Jugoslavije, koji su napravili atmosferu kao sa naših svadbi. Pila se rakija iz čuture, a pevale su se i naše pesme. Nosila sam još dve venčanice, belu i crvenu, sve ukupno šest- što mislim da je san mnogih nevesta. Najveći deo svadbe proveli smo fotografišući se sa gostima, nismo ni stigli večerati, ali nam je bilo puno srce, govori o braku i venčanju Nikolina Rakić.
– Plan mi je da živim u Vijetnamu, sviđa mi se ovaj u isto vreme opušten i dinamičan način života. Moj suprug će na leto prvi put obići Srbiju, i ko zna, možda i on poželi da se jednog dana skrasimo u mom zavičaju. Sviđa mi se što istražujući ovo neobično društvo u isto vreme otkrivam nove strane moje ličnosti, a neke i menjam. Mislim da je to nešto dragoceno i drago mi je što sam deo ove sredine, gde se ljudi zaista raduju životu, zaključuje Nikolina Rakić.
