– Prihvatila sam svoju povredu i kada sam fizički ojačala, ojačala sam i psihički. Zahvaljujući roditeljima uspela sam u mnogo čemu, adaptirali smo porodičnu kuću, našla sam posao koji me ispunjava. Moja maksima i moto je korak po korak, i sve se može rešiti i savladati, kaže Bojana Gladović
Piše: M. Ninković
Život Bojane Gladović, potpuno se promenio tog prvog prolećnog jutra, 21. marta 2005. godine, kada je sa svojim koleginicama putovala na posao automobilom iz Rume za Novi Sad. Imala je tada 22 godine. Danas penzionisana medicinska sestra, bila je tada zaposlena na Odelenju abdominalne hirurgije, a aktivno je 11 godina sa uspehom trenirala košarku i igrala na mestu krila i krilnog centra. To su bile njene dve velike ljubavi i priznaje da bi se teško opredelila šta više voli, ovaj sport ili medicinu. Sve je prekinuo udes. Na Iriškom vencu još uvek je bilo leda na putu, neiskustvo Bojanine koleginice za volanom i… dogodila se nezgoda.
– Transportovane smo u bolnicu. Taj dan sam pošla u bolnicu kao medicinski radnik, a probudila sam se kao pacijent. Ustanovljena mi je povreda kičmene moždine u nivou kičmenog stuba, torakalnog 11. Imala sam nakon par sati operaciju kičme i tu mi je konstatovana dijagnoza paraplegija, odnosno totalna oduzetost donjih ekstremiteta.
Bojana kaže da je od prvog trenutka znala šta joj se dešava, pa je i u trenucima kada su je izvalačili iz smrskanog automobila, govorila spasiocima da paze kako je iznose, jer je znala da joj je kičma povređena.
– Veliki šok je to bio i za mene, ali i za moje roditelje. Ja nisam želela ništa da trpim u sebi, plakala sam uvek kada mi je bilo teško, ali smo zajedno gurali dalje. Sreća u nesreći je što sam kao zdravstveni radnik znala da od nekog brzog oporavka, stajanja na noge, nema ništa i da je potrebno ogromno strpljenje. Znala sam da je kičmenoj moždini potrebno najmanje godinu dana da iziđe iz tog šoka i da se tek tada može sagledati koliko se povratila.
Nakon godine provedene na rehabilitaciji u Novom Sadu i Beogradu, uz podršku najpre i najviše svoje porodice, a potom i prijatelja, nastavlja sa oporavkom u Sloveniji. Za Bojanin odlazak u Rusiju i lečenje matičnim ćelijama, bilo je potrebno dosta sredstava. Tada su priskočili u pomoć njeni sugrađani, Rumljani, koji su organizovali niz humanitarnih akcija, turnira i podržali ovu devojku u velikom broju, na čemu im se Bojana svima u svakoj prilici od sveg srca zahvaljuje.
– U Rusiji sam se lečila tri godine i bilo je dosta dobrog pomaka. Počela sam da stojim, da hodam sa malim longetama. U našoj dijagnozi, to je veliki uspeh. Naravno, ja nisam prohodala, ali došla sam do nivoa da mogu da stojim. Imam u kući svoju teretanu i trudim se da redovno vežbam, prvenstveno zbog zdravlja, cirkulacije, održavanja mišića i kostiju. Naše stanje je takvo da mi stalno sedimo i neophodno je da se vežba.
Na mnogo načina ova hrabra i istrajna devojka, nastavila je svoju borbu protiv mnogih prepreka koje su joj se pojavile u životu.
– Prihvatila sam svoju povredu i kada sam fizički ojačala, ojačala sam i psihički. Zahvaljujući roditeljima uspela sam u mnogo čemu, adaptirali smo porodičnu kuću, našla sam posao koji me ispunjava. Moja maksima i moto je korak po korak, i sve se može rešiti i savladati.
Bojana je član Upravnog odbora Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, koji okuplja oko 1.500 članova sa povređenom kičmenom moždinom, a aktivna je i u realizaciji projekta pod nazivom „Još uvek vozim“, koji traje već tri godine.
– Cilj ovog projekta jeste bezbednost mladih u saobraćaju i realizujemo ga po srednjim školama. Nakon što sam sa kolegama prošla obuku za predavanje, tokom jednog školskog časa iznosimo učenicima III. i IV. razreda srednje škole našu ličnu priču, a potom im govorimo o opštim saobraćajnim propisima. Sada smo napravili još jedan korak, tako što smo u okviru kampanje „Čuvaj se“, moj kolega i ja snimili dva spota, koja se upravo odnose na bezbednost u saobraćaju. Ovaj projekat ima podršku nadležnog Ministarstva i ja sam izuzetno zadovoljna odzivom i reakcijom svih, a prvenstveno srednjoškolaca.
Bojana voli da izlazi, odlazi na pozorišne predstave, na koncerte, u bioskop. Uprkos svim problemima, uspeva da pobedi i one dane kada joj ništa ne polazi od ruke. Istrajna u svojoj borbi, poručuje svima da se nikada ne sme stati na prvoj prepreci, ma koliko ona izgledala i bila teška i da život treba živeti.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je finansiran iz budžeta Opštine Ruma.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
