Organizacija Saveza slepih i slabovidih lica je mesto gde je pronašla sebe i kako kaže tu pripada, tu je njeno društvo, to je mesto gde se oseća sigurno i ispunjeno. Kuća u kojoj sama živi, nalazi se u neposrednoj blizini ove organizacije, pa je Gordana naziva i svojom drugom kućom
Piše: M. Ninković
Dugogodišnji član Saveza slepih i slabovidih lica, od 2005. godine, je i Gordana Kosijer (57) iz Rume. Od rođenja ne vidi na desno oko, a vid na levom oku je vremenom slabio, pa danas Gordana vidi samo 15 posto. Ova žena kojoj gotovo nikada osmeh ne silazi sa lica, priseća se vremena svog odrastanja, kada je razloga za osmeh bilo tako malo, a za suze tako mnogo.
– Bilo mi je jako teško i bolno sam se suočavala sa svojim hendikepom. To se posebno odnosi na moje školske dane. I pored svog truda nisam dobro videla i problemi su se uvećavali. Roditelji su me vodili od lekara do lekara, bila sam i na očnoj klinici u ulici Džordža Vašingtona u Beogradu. Probali su tamo sa sočivima, nosila sam i naočare, ali ništa nije pomoglo. U školi sam dobijala razne pogrdne nadimke koji su uticali na to da se osećam još ranjivijom i slabijom. Bilo je to vreme suza, priseća se Gordana.
Nakon završene srednje poljoprivredne škole našla je posao u tadašnjoj fabrici za preradu voća i povrća „Rumen“, kasnije u fabrici „Kluz“, ali gde god je radila, javljali su se isti problemi.
– Ljudi mi jednostavno nisu verovali. Bilo je onih koji su znali da zloupotrebe to što ne vidim dobro. Davali su mi pogrešne informacije, a bilo je i onih koji su me svesno lagali. Bilo je svega i svačega i doživela sam razne neprijatnosti. Uvek sam dobijala takve poslove koji su zahtevali jako mnogo truda da bi se ostvarila potrebna norma. Iako sam se trudila maksimalno, moj hendikep je bio velika kočnica i prepreka. Nisam nailazila na razumevanje, niti podršku i vrlo često sam odlazila sa posla kući u suzama, a plata koju sam zarađivala je bila najniža. Kada sam osetila da više nemam snage i da sve to ne mogu da izdržim, napustila sam posao. Imam 17 godina radnog staža, a nakon suprugove smrti, nasledila sam porodičnu penziju od koje se izdržavam.
Organizacija Saveza slepih i slabovidih lica je mesto gde je pronašla sebe i kako kaže tu pripada, tu je njeno društvo, to je mesto gde se oseća sigurno i ispunjeno. Kuća u kojoj sama živi, nalazi se u neposrednoj blizini ove organizacije, pa je Gordana naziva i svojom drugom kućom.
– Bog mi je mnogo toga oduzeo, ali mi je podario talenat za pevanje. Bila sam i član hora i jako volim da pevam. U horu mi je dirigent uvek pomagao, uvećavao mi je note, pa je čak jedno vreme, zbog mene, odlučio da radimo i bez nota. Zapevam i u Savezu, ali mnogo češće to činim na našim zajedničkim putovanjima. Nedavno smo nas 13 članova boravili 10 dana na Tari. Mnogo nam to znači, jer se najpre jako lepo družimo, imamo mogućnost da upoznamo neka druga mesta, da se nadišemo svežeg, čistog vazduha, da promenimo nešto u našem svakodnevnom životu. Tokom boravka održane su i vajarske i slikarske radionice na kojima smo se trudili da budemo kreativni i da u tom radu uživamo.
Gordani smeta što određeni broj građana sa dozom velikog nepoverenja ima odnos prema licima sa hendikepom. Svesna je da nikome danas nije lako i da se ljudi sve više bave isključivo sobom i svojim problemima, ali smatra da je potreban mnogo veći osećaj empatije kod svih nas. Apeluje i na lokalnu samoupravu da ponovo vrati u funkciju govorni semafor na glavnoj raskrsnici u centru grada i uglu ulica 15. maj i 27. oktobar.
– Dok su radili ovi semafori slepa i slabovida lica su samostalno mogla da pređu ulicu i nisu morali da pitaju nikoga da ih prevede. U kući se dobro snalazim jer mi je čulo dodira kao i sluha jako razvijeno. Spremam i radim sve uobičajne kućne poslove. Imam veliku, dragocenu pomoć od svog rođenog brata Dragoslava koji me obilazi, donosi ručak, uradi sve poslove koji u i oko kuće zahtevaju mušku ruku. Nažalost i ovaj vid koji imam mi godinama slabi i ponekad me uhvati strah da ne ostanem sama u potpunom mraku. Brajevo pismo sam savladala, ali nisam u mogućnosti da čitam štampu, časopise, knjige. Sve je manje prijatelja koji dolaze kod mene…takvo je vreme i znam da je svima teško.
Pa opet, osmeh na licu je prepoznatljiv znak za Gordanu. I sa tim osmehom ova žena ne dozvoljava da je zapljusnu talasi melanholije. Ne prihvata da bude isključena iz javnog života i posećuje koncerte, izložbe, razne manifestacije u gradu. Poručuje osobama sa hendikepom da ne dozvole sebi pad u stanje depresije, potištenosti i očaja.
– Treba prihvatiti i suočiti se sa stanjem onakvim kakvo ono jeste. I tako se može i mora živeti, a uz osmeh na licu, sve je nakako lakše. Život je samo jedan.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Ista smo priča” koji je se finansira iz budžeta Opštine Ruma.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
