• sreda, 28. septembar 2022.
KLjUCANjE RAKIJE KOD MIRAŽIĆA
Reportaža
0 Komentara

KLjUCANjE RAKIJE KOD MIRAŽIĆA

23. avgust 2017. godine

Kad ožive „mrtve duše“

ŠULjAMAČKA GLAVICA: Iz dubine dopiru glasovi. Tromo se vuku uz blagu padinu sve nespretno zaplićući se o nedozrelo grožđe i rastrešene dvorede šljive. Čačanke. Rodne.
DSC00492Smeju se. Odzvanja kao da smo u kakvoj pećini, a ne na obodima jedine sremačke planine. Biće da je kljucanje rakije lakše kada se amperi umrljani šljivava nabijaju razgovorom. Neobaveznim, smešnim, bezobraznim… manje važno kakvim. Podbočen na drvenu kuku i poput onog mačka zaglavljen u duboke gumene čizme, Dragoljub Miražić stoji kraj svojih „kokošaka“. Izdaje poslednja naređenja, ili bolje rečeno molbe, pre nego što se i sam upusti u potragu za najboljom rakijskom sirovinom. Prijateljima se ne naređuje.
Iza mene, kraj drvenog okvira bunara, čvrsto se držeći za metalni čekrk, napinje se Bora Radmanović. Stari trgovački vuk trenutno zaposlen kao indendant veseloj družini koja se protekle subote upustila u kupljenje šljiva. Zagledan u ledeno dno bunara, osluškuje tupi tresak kante o vodu i traga za lancem skrivenim u hladovini mraka.
Sa severa, tu negde iz pravca nastajućeg vinskog hrama – dopire vetar. Glasan, bučan, ni najmanje naklon onima koji mu se na putu ispreče. Uporno liže fruškogorske padine, vrtoglavo se razlivajući u pravcu Šuljma i neprirodno bele kupole grgurevačke crkve. Odbijajući se o nizine, hvatajući zalet u mirsnim voćnim uvalama odskače visoko u paperjasto nebo, padajući lagano na bašte, zagušljive svinjace, sve do seljačkih domova, razbijajući se do povetarca o njihove debele zidove. Dovoljnog tek da zagolica maštu zagrejanih paora koji uprkos svakom novom razočaranju upravo od njega ovih dana očekuju olakšanje i prljave kapi kiše.
– Opa, opa, opa, opa! – vraća me na početak Bora što sa svakim novim obrtom metalnog čekrka uporno pozdravlja svoj mali uspeh.
Smeje mi se dok svom snagom povlači amper napolje. Viče da mu pomoć nije potreba i dok naliva u limeni zalivni amper pita me kada sam poslednji put zahvatao vodu iz bunara….
Galantno prolazeći kroz tek ozarenu Demir kapiju, ušli smo u avgust. Čekajući Preobraženje i poslednju spremu za odlazak u vinogorje, Fruškogorci su se dali u voće.

Hajde, hajde, kljucaju tu!

DSC00469– Znaš li ti ko najbolje skuplja šljive? – pita Nenad Milovanović, značajno stiskajući maleni modri plod među šakama.
– Nije to sakupljanje šljiva, pre liči na kljucanje – dodaje u šali Nenadov kolega i saborac za umrljanim i dimom umorenim kariranim stolnjacima Darko Stanišić.
-Dobro de – odgovara nevoljno Nenad – Znaš li ko najbolje kljuca šljive?
– Ko?
– Pa alkoholičari braco! Oni znaju za šta se grbe po suncu. Nema ničeg lepšeg od učešća u proizvodnji onoga što posle popiješ. Nekako je zadovoljstvo veće kada znaš da je tvoje. Od početka do kraja.
– Hajde hajde, kljucaj tu! – zaustavlja priču Dragoljub Miražić, glavni krivac za maleno sabiranje. Njemu se, istina, ne žuri previše, ali nije ni od onih koji vole da razvleče što ne moraju. Sve vojnički… i pod konac.
Salaš je nasledio od roditelja. Grada mu je kaže dosta i sve više razmišlja da svoj koren iz mitrovačke zemlje zasićene „otužnim razgovorima i ustajalom građanštinom“ preseli u fruškogorsku neiskvarenu zemlju. Na kuću koju je tokom godina preuredio u pravi mali muzej ličnog umeća i radoznalosti, nadovezuju se svinjac, čardak, tu su podrum, ostava, bunar i nekoliko pratećih objekata. Uz nešto vinograda, bašte i voćnjaka koji malenu Dragoljubovu oazu dodatno odvajaju od sveta, to je više nego dovoljno za život dostaojan svakog ko želi da se sačuva od otrova vremena u kojem ne može da pronađe sebe.
Za Dragoljuba, sakupljanje šljiva samo je jedna u nizu terapija na putu konačnog izlečenja od života u gradu. Darko je poštar i premda nema svoj „Moped“ (koji mu, ilustracije radi, pripada koliko i Nikoli Simiću), zaljubljenik je u svoj posao i svet pokušava da shvati kroz debela okna raznih boja. Sličniji Miražiću, Nenad oličenje je pravoslavca anarhiste, neškolovane sveznalice kojoj su Dostojevski, Elijade i Bela Hamvaš najbliže kafanske kolege i saradnici. Kradljivac knjiga sa blagoslovom, najnačitaniji Mitrovčanin svog doba, nehajnik za svet i njegove muke (zadovoljstva su već drugi par opanaka), pa rad u šljiviku doživljava isključivo kao kaparu za ono što će kroz filter poteći. DSC00511
– Nema veće paradigme pada od činjenice da moraš da skupljaš šljive, ako posle hoćeš da piješ rakije! Sirotinjo i Bogu si teška!
Jedino stari Vasilije Janković, Šuljamac glavom i bradom, ćuti i vredno radi svoj posao. I njega su, kao i Boru intendanta, sažvakali stari trgovački dani, pa se tuđom voljom kao riba na suvom koprca do penzije. Koju bi, da jesmo gde nismo, dočekao kako i doliči vrednom čoveku.

Anarhija je najbolji poredak

Amperi se smenjuju, kolica se pune. Dok sunce prži, zakrivena retkim granama šljivovih stabala i gustim teškim mirisom raspuklog ploda, vredna Intendant Boraekipa ne odustaje.
Uz brdo, kraj teče, dede i čike Bore i njegovog kotlića, kroz miris gulaša do metalnog zupčanika postavljenog na plastično bure. Tu zapravo fizika prelazi u hemiju. Pod tupim zvukom metala šljive i reči o Bogu, smislu života, dobrom pivu, lošoj rakiji i sumnjivim ženama cepaju se i mirno, poput kakve bespomoćne lovine, upadaju u duboku kacu prepunu pčela i drugih manje ili više sitnih mušica. Nakon svake ture, hvata se hladovina, a znoj leči pivom i pelinkovcem problematičnog porekla.
Kada se posao okonča, biće tu dovoljno za više od 120 litara domaće vatrene vode. Začinjena sumnjivim razgovorima i iskrenim prijateljstvom, biće to rakija samo za odabrane!
Sati se lagano umaraju, ali ne Miražić i njegove „kokoške“. Dok stojim na pola puta između šljivika i Borinog kotlića ne mogu da ne budem oduševljen snagom volje kojom malena četvorka, različita po mnogo čemu, ali ujedinjena u ljubavi prema „rakiji od razgovora“ obavlja svoju dužnost.
– De vidi tamo jesu li gotovi, ručak je zavšen. Možda je malo ljući, ali je završen!
Već i sam gladan, spuštam se niz padinu i tu na pola puta srećem gazdu i „kokoške“. Uprtili kolica i ampere, da se ne vraćaju „za malo“. Posao je gotov i pošto se ova, poslednja tura kroz metalni zupčanik upusti u plastičnu kacu, ručak će moći da počne. DSC00519
Nije dugo prošlo, a nakon pohvala na račun dedinog, tečinog i čikinog ručka, ponovo je na red došla priča o smislu života. I što je vreme više odmicalo, to mi se više činilo da je ona neodvojiva od rakije. Ima nečeg okultnog u čovekovoj potrebi da svet ne gleda treznim očima i nečeg ni malo skrivenog u svetu koji čoveka tera da ga gleda onako kako to čine Dragoljub, Darko i Nenad – prezreno, sumnjivo i porotnički.
– A taj svet – objasnio je Nenad pred polazak za Mitrovicu, – i danas je onaj gogoljevski. Znaš kad u „Mrtvim dušama“ onaj zgrđe pare na konto mrtvih koje je popisao kao svoje vlasništvo? E tako je i danas. Svi smo mi tuđe vlasništvo. Oni nas teraju da budemo njihove „mrtve duše“, a mi im pogledom bez straha i proračuna poručujemo da smo živi. E zato je čoveku potrebna rakija. Ne zbog opijanja, već zbog slobode! Biti osuđen kao alkoholičar, znači biti slavljen kao slobodan.
I mada nisam ostao uveren da je svaki alkoholičar slobodan, ono što shvatio jeste da nema veće slobode od rada lišenog svakog pritiska i zadovoljstva od ubiranja svih plodova svih svojih muka. Ma kakvi oni bili i ma kakve one bile.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: