Laćaračka i mitrovačka snaja, koja je sa suprugom dr Savom Kličkovićem živela na tri kontinenta, okružena najbližima upravo slavi stoti rođendan – U Berlinu ih venčao čuveni filozof Karl Šmit, poznavali su Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog
Piše: Dušan Poznanović
Gospođa Milka Kličković (rođ. Petrović), moja „teta Milka“, ne po rođačkoj već po prijateljskoj liniji, laćaračka i mitrovačka snaja, supruga čuvenog doktora prava, pisca i poliglote, umnog i dobrog čoveka, Save Kličkovića (1916 – 1990), rođena je 29. jula 1917. godine u Koprivnici. Odavno živi u Beogradu, okružena ljubavlju ćerki Gordane i Jelene, unuka i praunuka; povremeno se čujemo telefonom i upitamo za zdravlje najbližih. Sećanje na čika Savu, ali i sređivanje njegove spisateljske zaostavštine, nezaobilazna je tema naših razgovora.
Gospodina Savu Kličkovića sam upoznao u domu njegove sestre Ivanke Simunović, u mitrovačkom Šećer sokaku, krajem osamdesetih, još kao relativno mlad novinar i autor „problematičnih“ uvodnika u „Sremskim novinama“. Dragoceni su mi bili njegovi saveti, podsticaji i podrška u ondašnjim smutnim vremenima. A posle preranog čika Savinog odlaska u neki drugi, možda bolji i slobodniji svet, njegovu ulogu u mome životu je preuzela tetka Milka. Obasipala me je pesmama, esejima i basnama svoga supruga, ali i ličnom, prijateljskom pažnjom, toplom podrškom i iskrenom brigom.
Iz porodice u kojoj se odvajkada čitala „Politika“, pošto je u rodnom mestu pohađala gimnaziju, Milka Petrović će kasnije, u Berlinu, upisati germanistiku, anglistiku i slavistiku. Istovremeno je, zbog dobrog znanja jezikâ, radila u tamošnjem jugoslovenskom Poslanstvu, „u Trgovačkoj misiji kod Milana Kečića“. Skoro svakodnevno će sretati velikane naše diplomatije i literature, Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog. Temperamentni autor Dnevnika o Čarnojeviću i Seoba čak joj je nudio da „sekretariše“ kod njega! „Andrić je bio nešto sasvim drugo, tih, neprimetan, kao senka…“
Svog budućeg supruga, koji je u Berlinu kao devetnaestogodišnjak upisao prava, tetka Milka upoznaje 1937. godine – u menzi. Sava Kličković je bio jedan od najmarljivijih studenata Karla Šmita, vrhunskog nemačkog (i evropskog) filozofa države i prava. Zato će ga ovaj i uzeti za svog asistenta, u konkurenciji većeg broja ambicioznih nemačkih kolega. A možda i stoga što je Šmit bio naklonjen slovenskim studentima, pošto su mu obe supruge bile Srpkinje! Uostalom, Milka Petrović je dr Karla Šmita prvi put videla u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Berlinu, 1938, gde je ovaj dolazio sa svojim studentima iz Srbije, Bugarske, Rumunije, pa i iz Hrvatske. U tom istom hramu prof. Šmit i njegova supruga Dušanka će kasnije venčati Milku i Savu Kličkovića.
Svemu će prethoditi duboko i iskreno prijateljstvo – druženje i ručkovi kod Šmitovih, dugi intelektualni razgovori, odlasci u Berlinsko pozorište… Sava je kod Karla Šmita doktorirao 28. februara 1940. i potom se vratio u Laćarak, kod rodbine. Milka će ostati u Berlinu, da bi se po izbijanju rata, preko Švajcarske, prebacila nakratko u Beograd. Sa budućim suprugom će se ponovo naći u Berlinu, krajem 1941. godine. Milka i Sava će samo nedeljom viđati Šmita, koji ih „prvo venčava 1943. u onoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a onda nas tera iz Berlina, jer je znao da će Nemačka biti surovo pregažena“.
U jednom svedočenju za NIN, pre deset godina, Milka Kličković je želela da javnosti pruži potpuniju i jasniju sliku o ličnosti i pogledima „kontroverznog“ nemačkog filozofa:
– Šmit je, sećam se, i tada mnogo radio na spasavanju Jevreja, javno se izjašnjavao protiv antisemitizma, mada su ga Jevreji posle rata nazivali „žestokim antisemitom“ i učestvovali u njegovom proganjanju. A, još 1935. godine Šmit je napadnut u Hitlerovom partijskom listu da se zalaže za Jevreje. Gering ga je jedva odbranio od tih partijskih napada… I tek kasnije ćemo saznati da je Karl Šmit bio u grupi starih aristokratskih generala koji su, 20. jula 1944, pokušali atentat na Hitlera.
U jesen te iste 1944. godine kuma Dušanka Šmit je došla u Beč da bi krstila Jelenu, prvu Milkinu i Savinu ćerku. (Druga, Gordana, rodila se 1946. u Laćarku). Dušanka će umreti 1950, a prijateljstvo porodice Kličković sa Karlom Šmitom trajati sve do njegove smrti, 1985. godine.
Životni putevi će bračni par Kličković voditi daleko od Srbije, preko Nemačke, Austrije, SAD, Pakistana i Meksika. Konačno će se skrasiti u Beogradu, pošto naš dugogodišnji službenik MIP-a i spoljnotrgovinski predstavnik u svetu, Sava Kličković, ode u zasluženu penziju. U njihovom beogradskom domu, u Sredačkoj ulici, okupljaće se brojni prijatelji i rodbina sa raznih strana, da bi njihova rođaka Mirjana N. Radovanov – Matarić, na jednom mestu u svojoj knjizi Mitrovčani zabeležila:
„Brata (njen ujak Sava – prim. DP) i Milka su bili i ostali veliki ponos naše familije. Drugovanje s njima je potpuno izmenilo moj život. Njihovo prisustvo u našim životima, Milkina blistava lepota, toplina prema svima nama, odanost Brati s kojim je pored prekrasnih imala i teške ratne dane i ništa lakša posleratna iskustva u domovini, omilele su je kod svih nas. Oduvek je umela iskupiti i ugostiti prijatelje i ljude od značaja za Bratinu karijeru. U njoj je stvarno dokazana istina izreke po kojoj se uspeh muškarca često zasniva ili bar omogućuje i obogaćuje skromnim prisustvom i poželjnim radom žene, supruge.“
Ostati uspravan u vremenu koje neumitno teče i prolazi, pred ljudima oko sebe, pred samim sobom, vrlina je samo retkih i velikih pojedinaca!
Srećan Vam novi vek, draga tetka Milka!
