Otežavajuća okolnost bila je činjenica da na ovoj teritoriji nema kvalifikovanih lica, agronoma koji se bave jagodom i koji bi Čupićima dali pravi i dobar savet onda kada im je to najviše trebalo
Piše: D. Tufegdžić („Sremske novine“, dodatak „Mačva“)
U sve teže vreme kada se na malo čemu u poljoprivredi može zaraditi Zoran Čupić iz Salaša Noćajskog, zajedno sa suprugom Draganom, a po nagovoru sina Mladena, odlučio je da promeni neke svoje stare navike, pa da na delu svoje njive umesto standardnog kukuruza, pšenice krene u proizvodnju jednu kulture koja nije baš tipična za severni deo Mačve – posadio je jagode.
Da je teško u nekom starijem životnom dobu menjati navike, odmah u startu Zoran priznaje da jeste, ali isto tako kaže da se sada posle prve sezone nije pokajao i da je za njega kada se sve sabere i oduzme ova godina bila uspešna.
Novu kulturu za početak Čupići su posadili na malih, a opet velikih 40 ari.
– Moj sin je dobio ideju da nešto promenimo, njemu je to delovalo mnogo logičnije i lakše nego meni u mojih 59 godina i mojoj supruzi, ali hajde, zašto da ne pokušamo. Dosta smo se raspitivali, istraživali i pre nego što smo odlučili da posadimo jagode. Početak je, naravno, zahtevao da se dobro upoznamo sa svim aspektima posla u koji se upuštamo, pa sam ja tako znao da po čitave dane i noći bdim nad kompjuterom čitajući i učeći, započinje priču Zoran.
Drugi korak, nastavlja on, u čitavom procesu, nakon dela koji se odnosio na učenje, bila je kupovina i sadnja takozvanih živića, zatim je usledilo bušenje bunara, postavljanje sistema za zalivanje kap po kap, pa prihrana, zaštita bilja i još dosta toga sve dok se nije došlo do branja. Neki bi rekli najlakšeg, ali kako je praksa pokazala možda i najtežeg dela posla.
– Jagode smo posadili prošle godine i bukvalno od 1. aprila 2016. do 3. maja ove godine kada smo imali prvo branje, što je opet priča za sebe, mi nismo imali čestitog odmora. Ovo nije periodičan posao, mada možda nekom ne deluje tako, na jagodama se konstantno radilo, ili smo ih prskali, đubrili ili plevili, stalno je bilo po još nešto da se uradi i doradi, nastavlja Zoran i dodaje da je za njih otežavajuća okolnost bila i činjenica da na ovoj teritoriji nema kvalifikovanih lica, agronoma koji se bave jagodom i koji bi mu dali pravi i dobar savet onda kada mu je to najviše trebalo.
Problem je imao i po pitanju radnika, pre svega za branje.
– Dobrog i kvalifikovanog radnika je uvek teško naći, ali ja sam imao problem da nađem bilo koga ko bi želeo da radi. Dnevnice koje sam isplaćivao su bile korektne, posao nije lak, ali nije ni previše težak, međutim malo je onih koji su želeli da se tog posla late. U svakom slučaju jagode smo nabrali i za dnevnice sam izdvojio popriličnu svotu novca, kaže Zoran.
Što se tiče cene jagoda, ona je objašnjava on, kada je reč o prodaji na malo bila stabilna i vremenom je opadala što je i sasvim normalno. Međutim, kada je reč o prodaji nakupcima, na kvantašu ili eventuualno za neki izvoz, tu je bilo dosta oscilacija, pa tako cena koju dogovori uveče bude poprilično drugačija od one koja ga dočeka ujutru.
Zoran objašnjava da je njegova porodica u 40 ari pod jagodama sve ukupno uložila oko 10.000 eura, a da se njihov sopstveni rad meri jedino stotinama sati.
Prinos je kaže s druge strane, obzirom na to kakvi su bili vremenski uslovi, zadovoljavajući.
– Na 40 ari imali smo oko 8,5 tona prinosa, ali treba da napomenem da smo na 10 ari nešto kasnije posadili jagode, pa tu nije bio pun prinos i da ih je ove godine zadesilo sve, od jakog sunca, preko kiše, vetra, pa do leda, tako da sam generalno zadovoljan. Računam da bi sigurno bila još jedna tona da nije pao grad, nastavlja Salaščanin.
Obzirom da ovu godinu smatraju uspešnom, već za narednu Zoran i Dragana razmišljaju o proširenju proizvodnje. Neće to biti neko veliko proširenje, ali svakako će se osetiti po obimu posla, a nadaju se i po zaradi.
– Ukoliko čovek želi nečim uspešno da se bavi on se tom poslu mora u maksimalno posvetiti. Kada smo odlučili da uđemo u priču sa jagodama bili smo u potpunosti svesni da će pored novčanih ulaganja koja su zaista velika,ovaj posao od nas zahtevati dosta rada, vremena, snage i volje. Zaista i bilo je tako, možda nismo bili ni pripremljeni na sve, ali uspeli smo da izguramo taj sam početak koji je uvek najteži. Naučilo se dosta, ne sve, ali vreme je pred nama”, nastavlja Zoran i podvlači da kada se sve sabere i oduzme ostvarena je zarada što je i najbitnije.
