Okretanje glave od bližnjeg koji se muči na naše oči, najdublji je ponor u koji možemo pasti. To je izraz duhovne bolesti i ukoliko konačno ne shvatimo da naši životi vrede tek onoliko koliko živimo za druge, slikanje bolnih života neće imati nikakvog smisla jer ćemo u njima, umesto autoportreta uvek pronalaziti “tuđe” portrete
Šestoro dece, putpuno napuštene, sve do skoro, živelo je u šupi u Novom Kozjaku kod Alibunara. I mada poštujem svačiji dom i nekako uvek navijam za slabije i siromašne, čak i onda kada “su sami krivi za svoj udes”, nekada stvari treba nazvati pravim imenom. Jer ono, u čemu je šestoro mališana zatečeno pred TV kamerama i nije ništa drugo do šupa. Iz te i takve šupe, kako mediji javljaju, deca su premeštena u Dečije selo u Sremskoj Kamenici, a rasprava o njima ovih dana premešta se na nivo analize odgovornosti nadležnih institucija. I dok pokrajinski Sekretar za socijalnu politiku Petar Vuletić ističe da je prvi i osnovni propust načinjen u Centru za socijani rad Alibunar koji je morao na vreme da alarmira sistem socijalne zaštite kako bi se na vreme pomoglo deci, a propuste u radu Centra konstatuje i Ministar Zoran Đorđević, odgovor na pitanje “ko je kriv”, čini mi se, leži na sasvim drugoj strani.
Nebriga i kolektivno ludilo
Naime, prema poslednjem popisu, selo Novi Kozjak ima tek nešto više od 600 stanovnika, koliko ih je bilo i kada su, bežeći od kuluka i teškog života, prvi meštani pre gotovo dva veka sa raznih strana stigli u kraj u kojem danas žive njihovi potomci. Vremenom, broj stanovnika se povećavao i smanjivao, jer je, kako beleži hronika Novog Kozjaka, deo žitelja odlazio u Kneževinu i kasnije Kraljevinu Srbiju, ponovo tražeći bolje i sigurnije. Potreba za “boljim i sigurnijim”, bila je dakle ne samo razlog dolaska na šire područje Alibunara, već i motiv daljeg raseljavanja koje je obično bilo kolektivno jer su se u pokretu nalazile čitave familije, povezane ne samo zajedničkom krvi već i opštom brigom za bolje sutra.
Šta se u međuvremenu desilo ne znam, tek ako je suditi po onome čemu kroz priču o šestoro napuštenih mališana svedočimo, “opšta briga za bolje sutra”, na kojoj je nesretno selo poniklo, prerasla je u potpunu nebrigu. Ona je počela od roditelja, nastavila sa selom i završila sa nadležnim. Jedni su se pokazali nemarni, drugi su na nedopustivu nemarnost jednako nedopustivo okretali glavu i “gledali svoja posla”, dok su treći, rigidno se sakrivajući iza procedura, kao i obično, posmatrali koliko vredi “data reč” jedne neodgovorne majke.
Ne bih se usuđivao da ocenjujem prirodu razvoja tolike nebrige za koju, da se odmah razumemo, držim da je pojava koju možemo sresti i među nama. Ona je postala kolektivna stvar i najbolji je izraz patološkog stanja u kojem se nalazimo. To što se prokazalo u Novom Kozjaku, može se sutra prokazati i u Mitrovici, Šidu, Rumi, u našim selima i ulicama.
Okretanje glave od bližnjeg koji se muči na naše oči, kojem u sred sela koje nema više od pet ulica i u kojem ionako svako sve zna, nedostaje hrana i ogrev, najdublji je ponor u koji možemo pasti. To je izraz duhovne bolesti i ukoliko konačno ne shvatimo da naši životi vrede tek onoliko koliko živimo za druge, užasavanje nad portretom šestoro mučenika iz Novog Kozjaka neće imati nikakvog smisla. Jer, ako ćemo pošteno, njihovo televizijsko portretisanje priča je o nama, to zapravo i nije portret, već – autoportret kolektivnog ludila.
Briga i vera u izlečenje
Da ne mora sve uvek biti baš toliko crno koliko jeste i da svet kojem ne dopuštamo da prodiše čistotom još nije rekao svoju poslednju reč, posvedočili su mališani iz Kuzmina koji su u tamošnjoj Igraonici “Tamaris” napravili humanitarni vašar na kojem su sakupljali novčana sredstva, neophodna za lečenje trogodišnjeg Mitrovčanina Mihajla Đumića.
Koliko je novca ovom prilikom sakupljeno, do zaključenja “Sremskih” nismo saznali. I mada bi bilo pogrešno reći da to nije važno, ipak ne bismo pogrešili ni kada bismo rekli da je makar jednako tome važno to što su u ovoj maloj-velikoj akciji zajednički učestvovala kuzminska deca, njihovi roditelji, meštani sela i oni koji su sa strane došli da pomognu veliku borbu malog dečaka čije će korake, verujemo u to, Sremska Mitrovica dobro upamtiti.
Pod parolom “Ljubav za život”, najmlađi Kuzminci stupili su u boru za svog vršnjaka, rešeni da iz nje ne izađu do konačne pobede. Njihova briga i vera u izlečenje malog Mihajla, daju za pravo veri u izlečenje kolektivnog ludila sa početka ove priče.
Jer, nedostatak ljubavi, jedini je pravi odgovor na pitanje ko je kriv? A kako ljubav nije čista ili bilo kakava druga ideja, već praktična, delatna stvar, biće da smo prvi i jedini krivci – svi mi.