• Monday, 23. May 2022.
Proletelo kao dan, ostala samo sećanja
Reportaža | Stara Pazova
0 Komentara

Proletelo kao dan, ostala samo sećanja

5. February 2017. godine

Nakon Zlatne svadbe Zuzana i Martin Poljovka tvrde da se, ako postoji ljubav, sve zajednički može savladati – Nismo imali nikakvo bogatstvo, imali smo ljubav.  Bolji život ne bih nikada tražila – kaže Zuska

Piše: G. Majstorović

Tačno na dan kada su se uzeli pre 50 godina, a venčali su se decembra meseca 1966. godine,Staropazovčani Zuzana i Martin Poljovka proslavili su Zlatnu svadbu. Deca su im priredila slavlje, roditelji se tome nisu ni nadali.

Kad su se vencaliUzeli su se mladi, Ona je imala 17, on 22.godine. a njihove porodice su bile protiv ovog braka. Da bi se venčali, Zuzani je majka morala da dokupi godinu.

– Zabavljali smo se od proleća do jeseni, pa hoćemo – nećemo, njegovi su pravili kuću, a moji nisu bili za to da se mlada udam. Zdravstveno, od malena nisam bila dobro. Sa tri i po godine imala sam neku vrstu paralize, i sreća je da sam ostala pokretna. I evo, funkcionišem i dan danas. Malo me muči reuma, ali nije to ništa strašno – priča Zuzana, sećajući se kako su na prečac odlučili da se uzmu. Izašli su jedno veče, novembra 1966. godine i Martin joj reče, „ideš ti sa mnom i onda će roditelji morati da pristanu. Ako ih budemo čeklai da se slože, mi se nikada nećemo uzeti“.

– Moja mama je plakala, morala je da mi dokupi godinu da bismo se venčali, a venčali smo se samo kod matičara 11. decembra 1966. godine. Hvala Bogu dobili smo kćerku i sina, imamo troje unučadi i praunuku, a kako su lekari mojim roditeljima tada govorili, da ako preživim 12.godinu i uđem u pubertet da neću smeti ni da se udam, ni da rodim. E, to ti je Božja volja. Mladi smo se uzeli i sve s ovih deset prstiju sagradili ovo. Muž je radio, a ja sam bila domaćica. Ničega se nismo plašili. Kad smo se uzeli, bili smo pola godine kod njegovih: On ima brata i polubrata, jer je moj muž ostao siroče s pet i po godina, a dever se rodio dve nedelje posle očeve smrti. Majka mu je mlada bila i preudala se. U drugom domu, kod očuha mu se rodio polubrat. A onda smo se mi skućili na ovom placu. Nismo imali nikakvo bogatstvo, ali smo imali ljubav – seća se Zuzana.

Sa Zlatne svadbeNjihova su deca imala sve, a ponajviše ljubavi koju sada svojim roditeljima vraćaju. Zuzana i Martin sa svojom decom, kako oboje kažu, uvek su živeli skromno. Ona je od velike familije Daneček. Bilo ih je osmoro dece, četiri brata i četiri sestre.

– Roditelji su bili Nazareni i rodili su puno dece. Otac je bio radnik. Nismo imali previše, ali smo toliko imali ljubavi jedno za drugo, tako da smo sve što smo imali delili. Ako je bio jedan bombon, deljen je na nas osmoro. I to što sam naučila u roditeljskoj kući, prenela sam i u brak i na svoju decu. Suprug je sam radio, ja sam domaćinstvo vodila. Radila sam baštu, držala malo svinja i živine, a kozu držim i danas zbog zdravlja jer su mi lekari od malena rekli da moram bar litru kozjeg mleka da popijem na dan –  dodaje tetka Zuska. Ne kaže da je u njihovom braku uvek sve bilo idelano, ali zajednički su uvek nalazili rešenja za sve probleme. Para nikad dosta, slažu se, ali je veoma važno na šta će se potrošiti. Sem fabrika u kojima je radio, čika Martin je dosta stvari radio i kod kuće, da ne plaća majstore. Znao se za sve postarati. Nisu oskuđevali.

– Da se mogu vratiti godine, bolji život nikad ne bih tražila – ponavlja njegova supruga i dodaje: – jedno drugome pripomažemo i dan danas.

Iako deca imaju svoje porodice i žive odvojeno, roditelji su im velika podrška. Svakodnevno, ako ih ne obiđu, zovu telefonom. Oni žive svoje penzionerske dane. Sa Udruženjem penzionera odlaze na izlete i druženja, pomalo se bave baštovanstvom i trude se da proizvedu zdravu hranu, da pomognu svojoj deci. Razumeju oni ovo vreme. Bogu se mole da im da zdravlja i da budu na nogama dok ih ne pozove, a da li će biti dijamantske svadbe, oboje kažu „to je Božja volja“.

Sa unucicima i praunukom– Nisam se nadala ni dok sam bila mlađa, zbog mog zdravlja, da ću dočekati da sa mojim Martinom proživim 50 godina braka. Srećna sam što znam kad me Bog pozove tamo, da će ostati neko iza mene. I kad pogledam unazad, mislim da su naše generacije bile drugačije. Danas se mladi plaše braka i neizvesnosti života. Tu je greška, prvo kod roditelja današnje omladine, u vaspitanju. Svojoj deci, sinu i kćerki, uvek sam govorila, ti ćeš se oženiti, a ti udati i kako živimo mi, tako ćete danas – sutra i vi. Iz svog iskustva mogu da kažem, da supružnici moraju nekad nešto i da pretrpe. Zbog sitnica se brak ne napušta. Jednom smo se nešto posvađali i ja uzmem kćerku za ruku, imali smo samo nju, i odem kod moje mame. Mama je znala da ja budem sat-dva i idem kući, a sad sam ostala duže. Pita, šta je bilo, a ja kažem nešto smo se počarkali. A ona, kako je nešto radila, bila je nedelja, skide kecelju, uze dete i ajd nazad. Iskritikovala je oboje. A prvo me pitala,  tuče li te, kažem ne, jel imaš sve, pa imam, odgovorim. Pa šta hoćeš, ni meni nisu cvetale ruže, pa sam živela, pa tako i ti.  Kad se dete rodi, ono vam je centar svega. I kad bi se tako postavili sadašnji roditelji, ne bi toliko razvoda bilo – tvrdi Zuzana..

Dobrota, ljubav i poštovanje u međuljudskim odnosima su njihovo merilo pogleda na život, na sve. Bitna im je bliskost i čestitost, ne samo u porodici i familiji, nego i među komšijama, u ulici i bližem okruženju. Život je proleteo kao jedan dan, kaže Martin, sad možemo samo da se sećamo.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: