Sa porodicom i još jednom grupom Manđelošana i Stejanovčana, Petar sede u voz za Zemun, poslednju kontrolu pred ulazak u Srbiju. Međutim, kako je znao da je u Zemunu izuzetno oštra kontrola, a plašeći se da ne bude otkriven, deda Pera reši da izađe ranije. Voz su napustili kod Zemun Polja
Piše: S. Lapčević („Sremske novine“, dodatak „Fruškogorac“, decembar 2016.)
Starina Petar Mošić, rođen davne 1926. godine, nedavno je u krugu svoje nemale porodice proslavio svoj devedeseti rođendan. Za devet decenija svog poštenog i požrtvovanog života i rada, deda Pera ima troje dece, dva sina i kćer, šestoro unučadi i sedmoro praunučadi. Po tome, kaže, spada u najbogatije ljude u Srbiji, a prvim među takvima smatraće se tek onda kada dobije i čukununuče.
Život Petra Mošića dostojan je velikih epopeja. Njegove sada već ostarele oči bile su svedok brojnih domaćih – jugoslovenskih i svetskih lomova. Kao mladi đak zapamtio je ubistvo Kralja Aleksandra u Marselju i veliki testamentalni natpis „Čuvajte mi Jugoslaviju“, kraj kojeg je morao da prođe svaki od tada čak 70 učenika ležimirske škole. Kao zalog da će i po cenu svog života ispoštovati poslednju (ispostaviće se kasnije lažiranu) kraljevu volju.
Sedam godina nakon atentata u Marselju, Petar će postati svedok ulaska najpre Nemaca, a potom i ustaških vojnika u Ležimir, rušenja seoske crkve u novembru 1943. godine, ali i od proleća 1944. pa sve do kraja rata, i života u okupiranoj Srbiji, tačnije u okupiranom Beogradu, gde je na svojoj koži osetio i savezničko bombardovanje, kao i ulazak Titove vojske i Crvene armije u glavni grad.
Priča koja sledi, samo je jedna od mnogih koje deda Pera još uvek dobro pamti. Ujedno ona je možda i najbolji dokaz da naše stare Fruškogorce treba pomno slušati. Danas jače i bolje nego ikad.
– Kada bih ja seo da pričam nekome šta sam sve video, on mi ne bi verovao. Malo je nas koji smo ostali iz tih dana koji mogu da ispričaju. Posle svih ovih godina u sećanju su mi kao najjače ostale slike miniranja crkve, jauka ljudi u njoj i ustaša koje su deci koju su uvodile na ubijanje davale neke sitne poklone, da li da ih raspolože ili da ih brže nateraju da se sakupe. Sećam se i da smo kao mladi bili oduševljeni prvim nemačkim vojnicima. Došli su na velikim motorima, sa kožnim kaputima, utegnuti, sa onim velikim šlemovima, naočarima. Mi to nismo videli. I nisu, tada u početku ni bili toliko loši prema nama mladima. Već na prvi susret su nam dozvolili da prilazimo motorima, ali nismo smeli da dodirujemo ništa. E kasnije, kada su se u gorama pojavili i partizani, stvari su polako počele da se menjaju, priča deda Pera.
Već prvih godina rata, Mošići su želeli da napuste NDH. Ma koliko se trudili da dođu do preko potrebnih dokumenta, to će im za rukom poći tek početkom 1944. godine.
– Rešimo mi da odemo opet. Tada se u Mitrovici, tu preko puta nekadašnjeg SDK nalazila neka upravna ustaška kancelarija, a malo dalje nemačka. Odem ja da tražim papire. Tamo naiđem na nekog Silvestra, Hrvata ovdašnjeg, sa čijim sinom sam išao u školu. Pita on mene ime, prezime, mesto rođenja, gde živim, sve ja to kažem, on me gleda, kaže pozat sam mu. Ćutim ja, šta ću. Pita koje sam godište, a ja pošto znam da me sa 18 neće tako lako pustiti, slažem da imam 16. On me još zagleda, rekao bih da me je i poznao, ali mi upiše tamo šta sam hteo i dade mi ustaške papire. Posle sam saznao da mu je umor taj sin što sam ga znao, pa se možda ražalostio zato. Tek bilo kako bilo, sa tim papirima, ja potplatim i dobijem i nemačke, pa se rešim da idem u Srbiju, nastavlja deda Petar.
Sa porodicom i još jednom grupom Manđelošana i Stejanovčana, Petar sede u voz za Zemun, poslednju kontrolu pred ulazak u Srbiju. Međutim, kako je znao da je u Zemunu izuzetno oštra kontrola, a plašeći se da ne bude otkriven, deda Pera reši da izađe ranije. Voz su napustili kod Zemun Polja.
– Tada od Novog Beogrda nije ništa bilo. Samo pašnjaci i pesak. Krijemo se mi tako u NDH i sve koliko možemo dobacujemo pogledom ka Beogradu. Ma kakav bio bilo kome, nama je tamo bila sloboda. Čekamo mi tako, čekamo, kad posle nekog vremena eto ti ga neki pijani Rus u nekim kolima. Jedan od onih što su se u Srbiji tukli na Hitlerovoj strani. Udara one konje kao besan! Mi mu viknemo da stane, on zaustavi, častimo ga rakijom, objasnimo šta nam treba i on krete put sadašnjeg Brankovog mosta. Sa jedne strane nas dočekaše ustaše, ali tu nismo imali problema. Papire smo imali, a naš Rus je po svemu sudeći imao i neki čin. Tako nas puste. Međutim, kada smo došli na nemačku stranu, ovaj već pijan dobro nikako da stane. Viču Švabe „Halt“, ali jok! Protera on kroz onu rampu, oni trk za kolima, ali dok su ga stigli, mi se već iskrali i razbežali po gradu, priča deda Pera.
Savezničko bombardovanje, deda Mošić pregurao je u Balkanskoj ulici na broju 41. Tu je dočekao i ulazak Crvenoarmejaca i Tita, kao i kraj rata.
– Borbe su bile ogorčene. Toliko teške da se nije znalo gde je čija linija. Zaostale one jedinice, zaostale ove. U jednom momentu ste bili među svojima, u drugom već zarobljenik. Često su vojnici onako izmoreni ležali jedni kraj drugih, bez želje da se bore. No kada je to prošlo, ja se vratih u Ležimir i polako sve iznova. Tu su mi se rodila deca, pa posle unuci, sada imam praunuke, dodaje Pera. – Sve što je bilo samo je sada obična priča, jedna od mnogih koje možda najbolje oslikavaju kroz šta su moja i generacije oko moje prošle u životu.
