Kako sam u Beogradu dočekao Crvenu armiju
– Sve je pošlo putem kojim ne treba, priča dok nervozno krši ogrubele prste, onda kada je u Beogradu nekolicina povikala „Bolje grob nego rob“, dala Englezima priliku da saberu svoje snage i uzmu dobar predah. Posle je ta hrabra grupica, ako se sećate, prebegla god istih tih Engleza. Za tren smo osvanuli u drugim državama. Jednima je bila namenjena ona smanjena Srbija, drugima Albanija, trećima Bugarska, Crna Gora, a ovde, severno od Save i Dunava podeliše nas na tri nove države, Mađarsku, Nezavisnu Državu Hrvatsku i Banat pod nemačkim protektoratom. Sve se raspršilo, kao vetrom razvejano.
– A sećam se, govori resko i jasno Ležimirac Petar Mošić (1926.) i kako smo samo malo pre rata žalili ubijenog Kralja Aleksandra. Bio je ispred škole veliki natpis „Čuvajte mi Jugoslaviju“ i svih 72 đaka, koliko nas je tada bilo, moralo je da prođe ispod njega. Plakali smo. Jedni što su bili mali, drugi jer su videli da to čine oni oko njih, a treći, kao i obično što biva – po komandi. Sada, posle svega, čini mi se da su i tada, kao i posle Titove smrti najviše ridali oni koji su jedva čekali da osnivači i glavni branitelji dve Jugoslavije nestanu.
Okupacija je počela oduševljenjem
Tih godina, objašnjavao mi je jedan od najstarijih Fruškogoraca kada sam ga nedavno posetio, u Ležimiru se živelo teško. Sudbina od koje pitomi fruškogorski seljaci nikada nisu uspeli da pobegnu… Do Mitrovice, ako je ko i išao, neretko je to činio peške. Kretalo se samo po nuždi, a oni koji su češće išli ka gradu smatrani su bogatim ljudima. To su mahom bili veći poljoprivrednici i sitniji trgovci.
– Zatvoreni u svoje selo, okovani manjkom novca i, kako to ide zajedno, potrebom da u grad idemo, prva velika čuda, barem mi mlađi, videli smo tek pošto su Nemci ušli u selo. Spustili su se, priča uzbuđeno, putem od Mitrovice u novim automobilima i na onim velikim motorima koje mi nismo nikada ranije videli. Za mene, okupacija je počela sa oduševljenjem. Dopustili su nam da im priđemo, da zagledamo vozila, a bilo ih je koji su i šlemove skidali sa glava i davali nam da ih probamo. Mi smo se smejali, oni nešto pričali i pokazivali da igra ipak ima granice. Bili smo mladi i da ono par puta nekoliko grupa jugoslovenskih vojnika nije prošlo kroz selo, ne bi ni znali da je rat.
Smena vlasti i ulazak ustaša u selo, donela je velike promene u mladalačkom shvatanju smisla okupacije. Mržnja prema nosiocima slova „U“ bila je prost uslovni refleks na činjenicu da je istojezični okupator došao iz susednih sela. Život je postajao sve teži, a kada su se u planini pojavili i partizani, počele su i represalije prema civilima. U takvim okolnostima, Mošići po prvi put rešavaju da se, kako znaju i umeju, dokopaju Beograda i Srbije.
– Rušenje seoske crkve 1943. godine, kao i bestijalnost koju su ustaše tom prilikom iskazale, bio je prelomni momenat u našim razmišljanjima da napustimo NDH. Gledali smo svojim očima kako u portu dovode ljude, i kako miniraju crkvu punu nedužnih Ležimiraca. U sećanju su mi i danas ostale slike ustaša koje pred likvidaciju deci daju neke bombonice, da ih odobrovolje. Od tada, a to je bilo u novembru nekoliko puta smo pokušavali da odemo za Srbiju ali nije uspelo.
Pijani kozak
Sa proleća, 1944. godine, Mošići su rešili da pokušaju ponovo. Ovaj put, znajući da bez ustaških dokumenata neće uspeti da pređu Savu, rešili su da umesto ilegalnog prelaska granice odu u Sremsku Mitrovicu.
– Tada se u Mitrovici, tu preko puta nekadašnjeg SDK nalazila neka upravna ustaška kancelarija, a malo dalje nemačka. Odem ja da tražim papire. Tamo naiđem na nekog Silvestra, Hrvata ovdašnjeg, sa čijim sinom sam išao u školu. Pita on mene ime, prezime, mesto rođenja, gde živim, sve ja to kažem, on me gleda, kaže pozat sam mu. Đutim ja, šta ću. Pita koje sam godište, a ja pošto znam da me sa 18 neće tako lako pustiti, slažem da imam 16. On me još zagleda, rekao bih da me je i poznao, ali mi upiše tamo šta sam hteo i dade mi ustaške papire. Posle sam saznao da mu je sin taj što sam ga znao umro, pa se možda ražalostio zato. Tek bilo kako bilo, sa tim papirima, ja potplatim i dobijem i nemačke, pa se rešim da idem u Srbiju, nastavlja deda Petar.
Sa porodicom i još jednom grupom Manđelošana i Stejanovčana, Petar seda u voz za Zemun, poslednju kontrolu pred ulazak u Srbiju. Međutim, kako je znao da je u Zemunu izuzetno oštra kontrola, a plašeći se da ne bude otkriven, deda Pera rešava da izađe ranije. Voz su napustili kod Zemun Polja.
– Tada od Novog Beogrda nije ništa bilo. Samo pašnjaci i pesak. Krijemo se mi tako u NDH i sve koliko možemo dobacujemo pogledom ka Beogradu. Ma kakav bio bilo kome, nama je tamo bila sloboda. Čekamo mi tako čekamo, kad posle nekog vremena eto ti ga neki pijani Rus u nekim taljigama. Jedan od onih što su se u Srbiji tukli na Hitlerovoj strani. Udara one konje kao besan! Mi mu viknemo da stane, on zaustavi, častimo ga rakijom, objasnimo šta nam treba i on krete put sadašnjeg Brankovog mosta. Sa jedne strane nas dočekaše ustaše, ali tu nismo imali problema. Papire smo imali, a naš Rus je po svemu sudeći imao i neki čin. Tako nas puste. Međutim, kada smo došli na nemačku stranu, ovaj već dobrano pijan nikako da zakoči. Viču Švabe „Halt“, ali jok! Protera on kroz onu rampu, oni trk za kolima, ali dok su ga stigli, mi se već iskrali i razbežali po gradu. Tu smo se neko vreme prikrivali, da bi potom završili na Železničkoj stanici gde je bio i prihvatni centar za nas izbegle, priča deda Pera, napominjući uz osmeh da se do danas i novih izbeglica smeštenih u neposrednoj blizini stanice – ništa nije promenilo.
Od železničke do Balkanske
– Došli mi, onako zbunjeni, mi Ležimirci, nešto Manđelošana i Stejanovčana pred stanicu. Ništa veće i lepše do tada nisam video! Gomila sveta, razni akcenti, naglasci. Ima nas od preko Save, Dunava, Drine, Morave, Ibra. Sav se taj svet izmešao, stopio u jednu masu, kao pod Čarnojevićem! Sve nešto traži, moli, čeka, sve zbunjeno, uplašeno. Ima ih odrpanih, iskrpanih, promrzlih. Iz mase neki vojnik u jugoslovenskoj uniformi viče da stanemo u red i čekamo na prijem. Dolazimo do jednog stola za kojim sedi nekoliko ljudi. Gomila knjiga na sve strane. Beleže. Pita me onaj ko sam, odakle sam, koliko nas i od koga smo pobegli. Tu se popišemo, a potom nas poslaše za Dušanovac, priča dalje deda Pera.
Na Dušanovcu, kao izbeglice, Mošići su živeli kratko. Bili su, sa gomilom drugih ljudi, smešteni u predratnu velelepnu vilu. Ubrzo potom rečeno im je da se sele i da im je Komesarijat za izbeglice dodelio smeštaj u Balkanskoj ulici.
– Tih ratnih dana, u strogom centru Beograda živeli su, izmešani, sirotinja i izbeglice. Gazde su odavno napustile Beograd i otišle na selo, da se sklone, pa su se u njihove stanove privremeno uselili izbegli i oni koji su tokom prvog nemačkog bombardovanja ostali bez igde ičega. U pratnji nekoliko žandarma, smešteni smo u kuću na broju 41. Stan je bio dovoljno prostran, unutra gotovo netaknut. Istog dana prijavljeni smo i u narodnoj kuhinji. Dobijali smo sledovanja, nešto novca i niko nas nije terao na bilo kakav rad i tome slično. Ubrzo stigle su i lične karte, a država nam je dala mogućnost da kune koje smo poneli zamenimo za dinare, a dinar je tada bio prilično jak. Tako su, u okupiranom ali i na neki čudni način ipak slobodnom glavnom gradu u koji su izbelice gledale kao u Boga, počeli moji beogradski dani. Čuvao sam ovce i tako zarađivao dodatno. Neki su čistili cipele, bilo ih je koji su se prijavljivali i u Vladinu Radnu službu, ali nas niko nije terao na bilo kakav rad. Nismo bili gladni, nismo bili žedni, pa smo sve više izgledali kao da smo na izletu, a ne u izbeglištvu.
Pored Srba sabranih sa svih strana, priseća se deda Pera, te 1944. godine, Balkanska je bila puna Slovenaca, ali i Hrvata koji se nisu slagali sa Pavelićevim režimom. Svi oni, provodeći svoje dane u onome što je nakon okupacije od Srbije ostalo, čekali su kraj rata i povratak svojim kućama.
Saveznici…
– Naše kuće i naš mir bili su daleko. Od aprila, pa sve do septembra, kako je nemačka vojska počela da popušta na frontovima, trajalo je Anglo-američko bombardovanje. Krili smo se po podrumima, retko smo, posebno sa početka jeseni i izlazili na ulice, uvek se trudeći da ne idemo daleko od kuća. Najžalije mi je bilo onih Beograđana koji su u „savezničkom“ razaranju grada izgubili i one kuće u kojima su privremeno bili smešteni, nastavlja sećanje deda Pera. – Zaista je to bio težak osećaj. Sa neba vas ubijaju oni koji bi trebalo da vas oslobode. Sa zemlje tuku Švabe. I sad, vi ne možete da navijate za Nemce, a opet, znate da će vaša agonija, ako oni ne oteraju avione, potrajati. Prvo bombardovanje nisam video, ali su Beograđani pričali da je ovo, Anglo-američko bilo još i strašnije.
U takvoj atmosferi, beogradski Ležimirci, izbeglice iz NDH dočekali su i početak Beogradske operacije. Za samo odam dana tokom oktobra meseca 1944. jedinice Narodno-oslobodilačke Vojske Jugoslavije, potpomognute Crvenom Armijom ušle su u Beograd. Sudbina je i ovom prilikom deda Peri namerila ulogu svedoka ogorčenih borbi koje su se tih dana vodile po beogradskim ulicama.
„Živkovića sanatorija“ tu sam se sklnio.
– Za mene sve je počelo 12. ili 13. uveče, kada je topovske i tenkovske udare počelo da smenjuje štektaknje mitraljeza. U gradu je vladao haos. Oni koji do tada nisu napustili Beograd, spremali su se to da učine, pa je sve izgledalo ne na otpor, nego na zadržavanje dok se glavnina snaga ne povuče. Oslobodioci su brzo došli gotovo do centra, a onda su počele one najteže ulične borbe. Mi smo se sklonili u jednu veliku zgradu smeštenu nedaleko od stana u kojem smo do tada živeli. Nekako, ni sam ne znam kako, tu nas je pronašao neki Panta. On je bio žandar, inače Ležimirac sa kojim smo, za to vreme koje smo u Beogradu proveli postali bliski. Rekao nam je da planira da ode za Italiju, pa odatle u Englesku ili Ameriku. Ponudio nam je da pođemo sa njim, ali je moj otac odbio. Posle sam čuo da je on otišao, da je tamo i umro, a da su mu žena i deca ostali u Srbiji.
Ulične borbe, seća se deda Pera, trajale su duže do nastupanja ka gradu. Kulminaciju su doživele šestog dana borbi kada se više nije znalo ko je gde, ko šta čuva, osvaja… ko napada, a ko se povlači.
– Gledamo mi, komšija neki, Beograđanin, istrčao na ulicu da ode ka Slaviji, da se sretne sa sestrom. Pronela se vest da su tamo već Crvenoarmejci. Mi vičemo da stane, ali badava, on navalio! I tako, kroz ulicu dve, puškara se još, negde Nemci i Rusi leže gotovo jedni kraj drugih – odmaraju, nikome više do rata, a taj naš komšija trči. Nije puno prošao, a zaustavi ga, baš blizu Slavije, nemačka patrola. U sred oslobođene teritorije! Sreća njegova te nisu imali mnogo vremena, samo su ga udarili nekoliko puta i sklonili u stranu. A Rusi… prava vojska! Nisu to više bili oni što su se pre samo tri godine masovno predavali. Jasna komanda i juriš. Divili smo im se dok smo ih gledali kako na kraju borbi paradiraju gradom. Tu požrtvovanu vojsku izašao je da pozdravi i ko ju je voleo i ko nije. Tako smo konačno dočekali kraj rata.
Povratak
Mesec dana nakon oslobođenja Beograda, deda Pera prijavio se u Jugoslovensku Armiju. To je, kako kaže, uradio dobrovoljno i to ne rata radi, već iz straha da bi, ukoliko ga oslobodioci pronađu, „mogao loše da prođe“.
– Bio sam u godinama kada se išlo u vojsku. Rat je trajao, borbe su se još vodile. Sećam se, na Autokomandi nas sabrali, dali nam nekog Crnogorca zkomesara. On postrojio nas dobrovoljce, pa pita zašto smo tek sada rešili da stupimo u rat. Jedan momak od Bajine Bašte, kaže, „čekali smo da vidimo ko će pobediti.“ Neki se nasmejaše, komandiru ne bi pravo, a Boga mi ni tom nesretniku koji je dobio par ćuški. Ipak sam imao sreće. Iz Beograda sam otišao ne u Srem, već u Kraljevo. U međuvremenu moji su se već vratili u Ležimir, gde sam im se pridružio u proleće 1947. Time su moji ratni dani i konačno završeni.
Već naredne godine, deda Peri se rodio sin, a potom je život lagano krenuo dalje. Danas, On ima troje dece šestoro unučadi i sedmoro praunučadi. Svoje dane porodi u porodičnoj kući ili ispred nje, gde sam ga i ja zatekao. I da… tuži se sa Šumskim gazdinstvom koje još uvek uživa posede njegovog oca Pavla, koje mu je nakon rata oduzeto.
