Iz bifea izlazim ponovo na ulicu. Od tri postojeće ona je glavna, jer je na drumu. Nigde žive duše, već je podne. Vreme kada seljaci rade u polju ili su u kući. Čitavo selo kao da je napušteno. I jedini dućan zatvoren je još od pola jedanaest. Pa ipak, kada je jednoj domaćici sa “viklerima” u kosi iznenada zatrebao pirinač, dućan se za trenutak otvara
Rivica nema kafanu. Ima samo jedan bife “Kod Bate” a i to je više “Kod Bate” nego što je bife. Čekajući prevozno sredstvo za Irig svratih „Kod Bate” da prekratim vreme. Pogled mi pade na cenovnik. Između muva i prljavštine čitam: „hohta” 30, „senvić” 30, r. meka, r. ljuta… Odlučujem se za vino. Navodno sremsko. Pijuckam ga polako i nikako da sračunam koliko je šećer, a koliko vino, odnosno da li je rentabilnije sejati šećernu repu ili saditi vinograd. Ili i jedno i drugo.
Iz bifea izlazim ponovo na ulicu. Od tri postojeće, ona je glavna, jer je na drumu. Nigde žive duše, već je podne. Vreme kada seljaci rade u polju ili su u kući. Čitavo selo kao da je napušteno. I jedini dućan zatvoren je još od pola jedanaest. Pa ipak, kada je jednoj domaćici sa „viklerima” u kosi iznenada zatrebao pirinač, dućan se za trenutak otvara. Verovatno zbog nagrađivanja po učinku, koji ni ovo mesto nije mimoišlo.
U crkvenom dvorištu, na debelim stubovima visi staro, okrnjeno tučano crkveno zvono. U njegovoj hladovini odmara se starac sa šubarom duboko natučenom na čelo. Na zvonu je krupnim slovima ugravirano: „Žive pozivam na molitvu, mrtve oplakujem, a oblake rasterujem. Ovo zvono podiže srpska pravoslavna crkvena opština u Rivici 1928. godine.”
– Odmarate se, čiča – počinjem razgovor.
– Eto sinko nešto sam „marod” pa čuvam biriće ovde u porti. A to zvono palo je sa tornja, ali se nije razbilo. Sada zvoni kada neko umre ili na “larmu” (uzbunu) kada negde gori.
Puno selo udavača
Pred crkvom, jedno radoznalo ždrebe, ko zna otkuda, njuši crni motocikl od 250 kubika. Tim motorom došao je pop iz Iriga da obiđe parohiju i crkvenu imovinu.
Već je dva sata po podne, a na ulici još nigde nikoga. Samo na klupi preko puta jedna snaša koja je „zgotovila” ručak i pogleda kada će se svekar vratiti sa njive. Jedini službenik u mestu zatvara kancelariju i odlazi kući.
U neko doba nailazi jedan čovek raspoložen za razgovor. Zove se Đoka.
– Dobar dan. Je l’ vi nekoga tražite, jel’ čekate?
Čekam kola za Irig.
– A odakle ste?
Rekoh mu.
– A jel’ ste oženjeni?
Rekoh mu i to.
– E onda treba nedeljom da dođete ovamo… kad je igranka. Da vidite kakvih devojaka ima kod nas. Puška! Ni u Rumi ih nema! Eto, baš tu – pokazuje prstom na kuću sa rascetalim jorgovanom – ima devojka: i lepa i bogata i sama. Samo vi dođite kad je nedelja. Videćete…
– Dobro, doći ću jednom i nedeljom – kažem ovom seoskom naodadžiji i pitam ga za put do Iriga.
– Do Iriga nema više od dva, možda tri kilometra.
Nekako uspevam da ga prekinem u ponovnom „zapletu” sa pohvalama na račun ovdašnjih udavača i opraštam se sa njim.
– Al’ sigurno dođite. Povedite i kolege…
Računao sam: ako je i tri kilometra do Iriga – stići ću za pola sata. I stigao sam. Samo, prilično sam se umorio posle sat i po pešačenja.
Đoki više ne verujem ništa.
T. Đ. (Tekst je objavljenu „Sremskim novinama“ 17. maja 1961. godine)
